Goran Marković i Rajko Grlić, jedni od najvećih i najpoznatijih reditelja sa ovih prostora u rubrici “Jesi li snimio ovo” dopisuju se svakog ponedeljka na Velikim pričama.
***
Dragi Rajko,
Pomenuo sam ti kako se već godinama nosim mišlju da napravim priču o jednoj nestaloj osobi koju sam nekada dobro poznavao i koje verovatno više nema među živima, ili ako negde živi, onda poseduje sasvim drugi identitet do koga je, uz sve sposobnosti Veštačke inteligencije, jednostavno nemoguće doći. Tu priču sam rešio da napravim pre nego što i sam odem sa spiska prisutnih ali to je ogroman posao u koji tek moram da zaronim. Zasada imam samo naslov – „Evženija“.
Podsetiću te, radi se o Evženiji Musilovoj koja je sa Srđanom Karanovićem i sa mnom 1965. upisala studije filmske i televizijske režije na FAMU u Pragu. Nezgoda sa tim upisom sastojala se u pravilu tog fakulteta da posle prijemnog ispita primi 10 kandidata koji će slušati prvu godinu, uraditi sve predviđene praktične radove, položiti sve teoretske ispite da bi posle završnog ispita tog dela školovanja petoro njih otpalo!
Znači, godinu dana mukotrpnog rada, svih mogućih strahova i stalne napetosti da bi pola nas bilo šutnuto na ulicu kao netalentovano?! Surovo.
Jedna od tih desetoro bila je Evženija, mlada, plavokosa devojka koja se stalno crvenela u obrazima, svaki put kada bi neko od nas pomenuo njen privlačni izgled ili napravio aluziju na moguće produbljivanje odnosa sa njom.
Moram te podsetiti da je to bilo doba pre Seksualne revolucije krajem šezdesetih, što će reći da su stid i čednost još uvek bili u modi.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
