De Gola svi hoće, De Gola nigde nema

Piše Orelijen Bernije, novinar i autor knjige “Šta da radimo s Evropskom unijom?”, Éditions de l’Atelier, Ivry-sur-Seine, 2025.

***

Narodna skupština uskratila je 8. septembra poverenje Fransoa Bajruu. Da bi ga zamenio na mestu premijera, Emanuel Makron gotovo odmah se opredelio za Sebastijana Lekornua, samoproklamovanog „socijalnog de Golistu“. Ravnodušna prema ovoj smeni stanara Matinjona, Marin Le Pen direktno je uperila strelicu na predsednika Republike: „De Gol je otišao dotle da je sam podneo ostavku 1969. Emanuel Makron neće imati tu snagu duha“ (Le Journal du dimanche, 21. septembar). Liderka Nacionalnog zbora (RN) još je pojačala napad: „Emanuel Makron vraća Francusku neuspehu Četvrte republike. Ekstremna levica traži život, ali jedini koji brane život jesu poslanici RN-a, privrženi duhu institucija generala de Gola.“

Pozivanje na primer „čoveka od 18. juna“, citiranje njegovih duhovitih opaski ili žaljenje zbog rasipanja njegovog nasleđa: to su stari registri francuskog javnog života. Još 1974. godine, primećuje politikološkinja Eni Koloval, nakon eliminacije golističkog kandidata u prvom krugu predsedničkih izbora — Žaka Šaban-Delma — pa izdaje jednog od njegovih glavnih poručnika — Žaka Širaka, koji je pristao da vodi vladu Valerija Žiskara d’Estena — „’smrt golizma’ postala je tema eseja za mnoge političke i novinarske komentare“.

Slični komentari mogli su se ponovo pročitati ili čuti kada je kandidatkinja konzervativaca iz partije Republikanci – LR, Valeri Pekeres, osvojila 4,8 % u prvom krugu predsedničkih izbora 2022, ili 2024. godine, nakon što je bivši predsednik LR Erik Sjoti uspeo da obezbedi sedamnaest poslanika pod etiketom Unije desnica za Republiku (UDR), u savezu s Nacionalnim zborom. Ukratko, pravac koji sebe proglašava naslednikom de Gola danas se nalazi u veoma lošem stanju. Ali golizam je bio i stav, i pre svega doktrina; šta je ostalo od toga?

Šta je ostalo od duha Ustava usvojenog 1958. godine na inicijativu Šarla de Gola, kada ga sadašnji predsednik Republike neprestano nipodaštava? Od „dvadeset vekova starog saveza između veličine Francuske i slobode sveta“ (London, 1. mart 1941) kada veličinu zamenjuje praznorečiva užurbanost, koja jedva prikriva međunarodno nazadovanje zemlje? Od socijalnog pakta, kada elite prekidaju svaki odnos sa ostatkom društva? „Nema istinskog progresa, pisao je de Gol, ukoliko oni koji ga stvaraju svojim rukama ne mogu od njega imati koristi.“

Suverenitet i participacija
Golizam se često svodi na plebiscitarni bonapartizam (pozivanje na narod i referendume), ali on je u stvari počivao na dva velika principa: nacionalnom suverenitetu i participaciji. Prvi podrazumeva poštovanje autoriteta države, izvestan ekonomski dirižizam, odbacivanje evropskog supranacionalizma — „Želim Evropu da bude evropska, to jest da ne bude američka“ — kao i odbacivanje vazalnog položaja, uprkos svrstavanju uz zapadni blok. Godine 1965, u Pnom Penu, de Gol osuđuje besmislenu intervenciju Amerikanaca u Vijetnamu; 1966. povlači Francusku iz integrisanog zapovedništva NATO-a; naredne godine osuđuje agresiju Izraela na njegove arapske susede.

Participacija pak uključuje građane (putem referenduma), ali i zaposlene u preduzećima, u nadi da će se tako obuzdati uspon komunizma. „Klasna borba (…) truje ljudske odnose, uznemirava države, razbija jedinstvo nacija, podstiče ratove“, smatrao je de Gol 1. maja 1950. u govoru radnicima. Iako nije prihvatao minimalističku koncepciju države koju su branili demohrišćani, niti njihov evropeizam, bio je veoma osetljiv na ideju socijalnog kompromisa koju je promovisao Lav XIII u svojoj enciklici Rerum novarum (1891). Prožet humanizmom, ali i konzervativizmom, taj kompromis je trebalo da trasira perspektivu jedinstva za francusko društvo.