Kada je tog koronskog leta 2020. godine Crvena zvezda objavila da je njen novi trener Saša Obradović, sve je mirisalo na obnovu stare ljubavi koja se naslućivala godinama. Nekadašnji plejmejker crveno-belih i reprezentacije Jugoslavije jedno je od najvećih igračkih imena u modernoj istoriji kluba sa Malog Kalemegdana, i od samog početka njegove trenerske karijere crtala se staza za povratak u staro jato.
Obradović, kojeg pamtimo kao izvanrednog defanzivca i kapacitetnog poentera u igračkim danima, neretko je govorio o svojoj ljubavi prema klubu za koji navija i u kojem je ponikao. Svaki njegov dolazak u Beograd bio je ispraćen ovacijama navijača i iskrenim emotivnim trenucima, u kojima se moglo videti koliko obe strane žele da do saradnje i dođe.
I kada je to i ozvaničeno, pa još uz vest da je Saša povrh svega sam otplatio svoje obeštećenje kako bi ga Monako pustio da ode u Beograd, navijačkoj sreći nije bilo kraja. Match made in heaven, što bi rekli kolege Amerikanci.
Ali šta sam ono beše pisao o navijačkoj sreći? Varljiva je i kvarljiva. Obradović je na klupi voljenog kluba izdržao do Badnjeg dana po gregorijanskom kalendaru, i tih se nekoliko meseci mogu najkraće opisati kao turbulentni.
Zvezda je te godine selektirala ekipu koja je obećavala – američki strelac Džordan Lojd stigao je iz Valensije, Kori Volden je kontroverzno doveden iz Partizana, a Kamerunac Lendri Noko trebalo je da predstavlja veliko pojačanje pod košem. Uz domaću bazu koju su činili Marko Simonović, Branko Lazić, Ognjen Dobrić i Dejan Davidovac, ovo je trebalo da bude relativno kompetitivan tim u evropskim okvirima.
Tako je nekako i počelo, jer je u prvih pet utakmica Evrolige Zvezda ostvarila tri pobede – najzvučniju protiv moskovskog CSKA 22. oktobra u “Pioniru”. Crveno-beli su vrlo brzo poprimili ratnički karakter po uzoru na svog novog trenera, koji je insistirao na bržoj igri i jačoj defanzivi. Lojd je ušao u odličnu košgetersku formu, Volden je davao znake da će moći da nastupa na ovom nivou, i sve se činilo kao da ide u pravom smeru.
Pokazalo se ubrzo da je to lažna nada. Talas povreda protresao je ekipu, od kojih je najvažnija bila ona Lendrija Noka koji nije stigao pošteno ni da se upiše – zbog problema sa srcem, visoki Kamerunac je još pred početak takmičenja morao da potraži medicinsku pomoć, pa je tako pozicija centra bila rana krizna tačka u kadru. Klub je reagovao dovođenjem Emanuela Terija iz jerusalimskog Hapoela i Džonija O’Brajanta iz Lokomotive Kubanj – bekovske rupe popunjene su kratkoročnim ugovorima koji su dobili povratnik Tejlor Ročesti i španski reprezentativac Kino Kolom.
Ništa od toga nije ispalo kako treba. Teri se pokazao kao – da budemo izuzetno eufemistični ovde – jako skroman igrač u polju elementarne košarkaške pismenosti; O’Brajant nije imao tih problema, ali je zahtevao veliki udeo napadačkog kolača što je stvaralo frikciju sa ostatkom ekipe. Ročesti nije bio više onaj lik iz Alimpijevićevog mandata, Kolom je delovao zbunjeno i van forme… I kada tako krene, naravno da rezultat počne da trpi.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
