“Ko su vladari sveta iz senke”

Novembra 2016. Donald Tramp je pobedio Hilari Klinton i još nije stigao da se useli u Belu kuću, a tadašnji premijer Slovenije Miro Cerar nagovestio je da postoji inicijativa da do susreta Trampa i Vladimira Putina dođe baš u Sloveniji. Cerar se u lobiranju za sastanak uzdao i u svoju zemljakinju – Slovenku Melaniju, Trampovu suprugu. Slovenački premijer je imao osnova za takvu kampanju jer je ta bivša jugoslovenska republika bila domaćin susreta ruskog i američkog predsednika 16. juna 2001. Vladimir Putin i Džordž Buš mlađi sastali su se tada na Brdu kod Kranja, a domaćini su im bili tadašnji premijer Slovenije Janez Drnovšek i njen predsednik Milan Kučan.

I to sve samo desetak i kusur godina nakon što je Slobodan Milošević uveo sankcije na slovenačku robu i nakon što su Braća Bajić prepevala izvornu narodnu pesmu “Kopa cura vinograd” u “Patriotsku pesmu” u kojoj je između ostalih “vizionarskih” stihova i onaj “pitaj ljude, Kučane, čime da se prehrane, na Triglavu neće žito, nek vam seju Tito i Kardelj”. Tramp je bio “primio k znanju” Cerarovu inicijativu, kako je to javljeno, i na tome je ostalo.

No dobro. Moguće da su i Tramp i Putin bili “primili k znanju” Vučićevo nuđenje dobrih usluga – da je Srbija adekvatno (i sigurno) mesto za rusko-američki samit. Bitan deo Vučićeve tehnologije vlasti je da spektakularizacijom spoljne politike kompenzuje deficite u unutrašnjoj, i ova, sad već pomalo opsesivna, inicijativa je deo toga. Srbija je otvorena kao domaćin i za rusko-ukrajinske pregovore. Posle Aljaske i tamošnjeg susreta Trampa i Putina, sad bi svetska senzacija bio sastanak Putina i Zelenskog. Zamislite da to bude, recimo, u Vrnjačkoj Banji, ili na Paliću. Ili možda najbolje u vili “Zlatni breg” nadomak Smedereva gde su aprila 2011. predsednik Srbije Boris Tadić i predsednici vlada Hrvatske i Slovenije, Jadranka Kosor i Borut Pahor, usvojili zajedničku izjavu kojom potvrđujući dobre odnose tri države i naroda, žele da promovišu razvoj zajedničke ekonomske saradnje i zajednički nastup na trećim tržištima.

Iako UN nisu toliko bitne, i kako je to sad već opšte mesto da se kaže da podsećaju na Društvo naroda tokom tridesetih godina 20. veka, pred Drugi svetski rat, njihova Generalna skupština i njeni kuloari su svima, i Vučiću svakako, bitna pozornica. Pa i za nuđenja moderacije.

Kučan i Drnovšek su dokazali da mala suverena i demokratska Slovenija može i ono što nije mogla Titova Jugoslavija sa moćnom diplomatijom i ugledom samog Tita (da organizuje takav samit), kao što je i Marija Šerifović dokazala da Srbija sama može da pobedi na Eurosongu. Sigurno da bi srpski predsednik voleo da čuje od Trampa ono što su Drnovšek i Kučan bili čuli od Buša juniora koji je impresioniran domaćinima (to je bio utisak izveštača svetskih medija), pozvao ljude da dođu ovde na odmor – “u ovu spektakularnu zemlju”. Što verovatno i Vučić misli da je Srbija – ili da joj još malo fali da to bude – spektakularna zemlja.

Inače, na završnoj konferenciji za novinare tada na Brdu kod Kranja, odgovarajući na pitanje da li može da veruje Putinu, Buš je rekao: “Pogledao sam čoveka u oči. Smatrao sam da je veoma iskren i dostojan poverenja – mogao sam da osetim njegovu dušu.” Bušova saradnica Kondoliza Rajs (nakon ostavke Kolina Pauela, od 2005. i državna sekretarka SAD), kasnije je napisala da je Bušova fraza bila ozbiljna greška. “Nikada nismo uspeli da pobegnemo od percepcije da je predsednik naivno verovao Putinu, a zatim bio izdat.”