Drugi deo feljtona “Sećanja Vilijama Montgomerija” zasnovanog na knjizi “(Ne)diplomatski životi”, koju su napisali bivši ambasador SAD u Beogradu i njegova supruga Lin, a koja izlazi u izdanju kuće “Clio”. Svi objavljeni delovi feljtona biće dostupni na ovom linku
***
Vilijam Montgomeri je od 1991. godine, dakle u vreme početka ratova na prostorima bivše Jugoslavije, radio u Stejt Departmentu sa tadašnjim zamenikom državnog sekretara Lorensom Iglbergerom…
Doslovno svaki papir koji je išao ka zameniku državnog sekretara (Iglbergeru) prolazio je kroz moje ruke. Odabrao bih koje će depeše pročitati i ukoliko je nešto potrebno naznačiti, to bih i podvukao žutim markerom. Povremeno, kada se radilo o stvarima o kojima sam imao čvrsto mišljenje, napisao bih kratak komentar u gornjem desnom uglu prve stranice.
Jedna takva stranica, koju čuvam i dalje, bila je deo depeše ka našoj ambasadi u Beogradu.
Vodila se ogorčena borba u Stejt departmentu oko toga šta bi trebalo, ukoliko išta, da učinimo po pitanju nasilja u Bosni i Hrvatskoj.
Bio sam na strani onih koji su zagovarali akciju (nekoliko njih je podnelo ostavku zbog ovog pitanja).
Dali smo uputstva beogradskoj ambasadi po pitanju pristupa problemu Kosova. U gornjem desnom uglu prve stranice sam napisao: “Kosovo: glavni problem za dolazeću Klintonovu administraciju. Njen glavni izgovor da ništa ne preduzme po pitanju Bosne i Hrvatske.”
Dokument mi je bio vraćen, sa Iglbergerovom beleškom koju je potpisao: “Dosta mi je ovoga. Prestani.”
Ovo nije poremetilo naš odnos…
NA BALKANU PROŠLOST NIJE SAMO PROŠLOST
U to vreme, kritično pitanje je bila situacija u Jugoslaviji. Na vetrove promene koji su duvali iz pravca bivšeg Sovjetskog Saveza i zemalja Varšavskog pakta, ni Jugoslavija nije bila imuna. Zapravo, kako se ispostavilo, ta je bomba bila spremna da eksplodira.
Iglberger, koji je u Jugoslaviji službovao dvaput – jednom kao ambasador, kada sam ja bio tamo – voleo je tu zemlju i poznavao je vrlo dobro. Nije ni čudilo što je povodom toga imao glavnu reč u Stejt departmentu…
Važno je naglasiti neke važne razlike između naroda Balkana i onih u SAD i većem delu Zapadne Evrope. Ukoliko se ne razumeju njihovi različiti pogledi na stvari, balkanski problemi nikada neće moći da se reše.
Iskreno, većina zvaničnika koja se bavila jugoslovenskim problemom to nije razumela, a prema mom mišljenju, ne razumeju ni danas.
Prva razlika je u konceptu vremena, odnosno u gledanju na istoriju.
Ukoliko pitate prosečnog Amerikanca za prošlost, sadašnjost i budućnost, on će uvek najniži prioritet dati prošlosti.
Na Balkanu, prošlost nikada nije prošlost. Ne može se zaboraviti, ignorisati niti zanemariti.
Rasprava između etničkih grupa može da počne oko aktuelnih problema, ali se vrlo lako mogu vratiti na Drugi svetski rat; na Balkanske ratove 1912-1913. godine, a onda još hiljadu godina unazad kada su te etničke grupe bile raštrkane na drugačiji način i kontrolisale različite teritorije.
Svaka grupa bira tačno vreme kada je bila najviše geografski proširena. Štaviše, sećaju se i još uvek reaguju na događaje od pre više decenija.
Na primer, predsednik Tuđman nikada, ni na jednom sastanku nije propustio da pomene hiljadugodišnju istoriju Hrvatske, niti to da Sjedinjene Države vrlo sporo priznaju njihovu nezavisnost.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
