Uvek kad neko pomene nekritičku rusofiliju i putinofiliju u Srbiji, i ja se zapitam, introspektivno, zašto sam kao klinac 1982. na Mundijalu u Španiji pred portabl crnobelim televizorom “Elektronske industrije Niš” navijao za Sovjetski Savez a ne za Brazil. Nemam jasan odgovor. Ne znam zašto su mi Blohin, Šengelija i Bal bili draži od Zika, Edera i doktora Sokratesa koji su ih pobedili (2:1). A bili su mi. Znam i mnogo starijih ljudi koji su tada navijali “za Ruse” iako su najbolji igrači Sovjeta bili Ukrajinac – Oleg Blohin i Gruzin – Ramaz Šengelija.
Tek mi je bilo senzacionalno kad sam nedugo posle Mundijala Šengeliju (preminuo 2012), prepoznao među grupom sovjetskih turista (i upoznao se s njim) koji su, obilazeći još držeći Titolend bili došli i u Titovo Užice i spavali u novom hotelu “Zlatibor” (tada tako dalekom od potonje oronulosti), koji će mnogo godina kasnije naći svoje mesto u njujorškom Muzeju moderne umetnosti – “MoMA” – kao primer “brutalizma” u arhitekturi.
I 1988. na Evropskom prvenstvu u fudbalu u Nemačkoj (zapadnoj) navijalo se “za Ruse”, ne za Sovjete, i ne znam nikoga ko je tada u mom okruženju znao da je čuveni golman Rinat Dasajev (najbolji u SSSR-u nakon Lava Jašina), koga je u finalu s Holandijom lobovao Van Basten, etnički Tatarin.
Ovaj mali uvod je zbog finala Mundijala 1982. odigranog 11. jula 1982. na stadionu “Santjago Bernabeu” u Madridu, gde je Italija slavila rezultatom 3:1. Paolo Rosi jeste bio najbolji igrač Mundijala koji je Italiju doveo do trona, ali zvezda te večeri bio je i Alesandro (Sandro) Pertini, tadašnji predsednik Italije, socijalistički političar i novinar, koji je u loži bodrio svoju reprezentaciju i šarmantno se veselio. Pertini se pominje indirektno u čuvenoj pesmi Tota Kutunja “L’italiano”: “Dobro jutro italijanske špagete i partizane kao Predsedniče”.
Da, Pertini je bio italijanski partizan, istaknuti antifašista. Musolinijev režim ga je uhapsio, Nemci su ga osudili na smrt, uz pomoć drugova iz zatvora beži 1943. i odlazi na sever Italije u partizane. U zatvoru je Pertini uspeo da sačuva i spase dnevnik Antonija Gramšija. Inače, italijanski marksista Antonio Gramši pored toga što je osvetlio ideju kulturne hegemonije kao sredstva kojim se održava kapitalistički poredak govorio je da u jednoj partiji uvek imate više njih. I kad ne postoje javne frakcije. Mislite o tome.
Sandro Pertini je presudno prelomio da bude socijalista nakon što su Musolinijevi fašisti 1924. godine kidnapovali i potom ubili socijalističkog političara Đakoma Mateotija koji je u italijanskom parlamentu govorio o tome kako su fašisti lažirali nedavne izbore i koristili nasilje da steknu više glasova.
Sandro Pertini je sigurno dobro znao kontekst i značenje pesme italijanskih partizama “Bela ćao” (O bella ciao), koja ima dublje korene – početkom 20. veka pevale su je Italijanke nadničarke u močvarnoj dolini reke Po. Dekontekstualizacija znači, na primer, kompromitovati retroaktivno Pertinija i antifašističku borbu zbog toga što je na neispaljenim čaurama Tajlera Robinsona, osumnjičenog za ubistvo konzervativnog američkog aktiviste Čarlija Kirka, bliskog Trampu, pisalo “O bella ciao”.
Svoju dekontekstualizaciju pesma je dobila i kao muzička podloga popularne španske serija “La casa de papel” (Money Heist), odnosno “Kuća od papira”. Pa i Bregovićev “Kalašnjikov” je simbol demonstracija protiv izborne krađe u Srbiji 1996/97. iako je ponegde u svetu tumače naknadno, van konteksta, kao podršku aktuelnoj ruskoj politici ili onoj srpskoj zvaničnoj devedesetih. Kao što i “Marš na Drinu” iz zvučnika Kadijevićeve hunte na Vukovaru nema isti kontekst kao “Marš na Drinu” na Ceru. Nakon što gine major Kursula (Ljuba Tadić).
I srpski trampisti su požurili da se priključe Trampovoj borbi protiv “radikalne levice”, protiv “anarholiberala” i pre ovog ubistva gde je Kirk igrom sudbine postao konzervativni, desničarski Martin Luter King. I prorežimski mediji u Srbiji su detaljno izveštavali o Tompsonovim koncertima u Zagrebu i Sinju kao potvrdi jačanja neoustaštva u Hrvatskoj. Čak i je i RTS ovoga puta dvadeset minuta ranije u svom Dnevniku javio o Tompsonovom koncertu nego što je nekad javio da je pao Knin.
S druge strane, ili se ignorisalo (uglavnom) ili minimiziralo u srpskim provladinim medijima otvaranje 72. filmskog festivala u Puli uz pesmu “Bella ciao”. I to povodom obeležavanja 80 godina pobede nad fašizmom. Prepuno gledalište “Arene” pridružilo se pulskom horu “Praksa” i njegovim bubnjarima u izvođenju pesme “Bella ciao”, koje je završeno parolom “Smrt fašizmu, sloboda narodu!”, burnim ovacijama i vatrometom.
I kakve veze ovaj događaj ima sa natpisima ugraviranim na neispaljenim čaurama momka osumnjičenog za ubistvo Čarlija Kirka? Zašto prorežimski mediji u Srbiji nisu “pumpali” ceremoniju i značenje otvaranja Pulskog festivala ako je on bio i svojevrstan odgovor tompsonizaciji Hrvatske? Plus što su i srpskom režimu usta puna antifašizma?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
