Dok bude sećanja na Dudu, Srbija će biti zemlja košarke

Bio je jedan od onih ljudi koji su uvek sedeli za čelom stola.

Boru Stankovića su zvali “gospodin košarka”, a Dudu Ivkovića smo mi, ekipa koja je pokrenula i Velike prile, kada smo ga zvaničnom okončanju trenerske karijere izabrali za “ličnost godine” – proglasili i “patrijarhom srpske košarke”, verovatno u tom trenutku i ne shvatajući koliko je ta metafora efikasna.

Bio je jedan od onih ljudi u čijem prisustvu gotovo svi nastupaju makar za oktavu niže nego što bi inače. Retko se viđa takav autoritet, ne samo u sportu, jer veličina Dušana Dude Ivkovića, za razliku od većine njegovih savremenika i konkurenata u igri, nikada se nije merila brojem trofeja. Uvek je tu bilo nešto više. Osećaj da je on pomalo iznad svih, onaj čija se reč ne poriče.

Danas, ne samo što se navršilo tačno četiri godine od odlaska velikog trenera – preminuo je 16. septembra 2021. godine – već i zato što je srpska košarka doživela težak udarac na Evrobasketu koji nagriza nacionalno košarkaško samopouzdanjem, dobar je povod da se setimo košarkaške vertikale koja nas je izgradila, i u mnogim kriznim situacijama sačuvala kao zemlju košarke.

Kada je preminuo Duda Ivković svet je zahvatila pandemija koronavirusa. Moglo je da se dogodi da ode sa ovog sveta nečujno. Ali inaj tamo gore, visokoletač koji gleda šta se dešava ovde na zemlji, imao je drugačije planove, pa je Duda preminuo baš na dan kada su igrali njegov prvi klub koji je vodio kao seniorski trener, Partizan, i njegov poslednji klub koji je vodio, Efes Pilsen.

To je, inače, bila utakmica i na kojoj se na klupi pred beogradskom publikom posle toliko godina kao trener Partizana pojavio njegov kum i najbolji košarkaški učenik Željko Obradović.

Košarkaš, bokser ili mangup…

Duda je odrastao na Krstu, na onom Crvenom krstu, odakle je nosio nešto što se tada zvalo mangupluk, a sada je verovatno bliže „izgubljenom duhu starog Beograda”. Na onom Krstu gde si mogao da budeš basketaš ili bokser, ili eventualno glumac. Pričao je anegdotu kako je grupa “krstaša” uhvatila u makaze čuvenog fudbalera Miloša Milutinovića i na kartama ga odrala do gole kože – bukvalno. I kaput su mu uzeli. Pa se pričalo da je te zimske večeri dobio onu upalu pluća koja će mu promeniti tok karijere. Pričao je tu anegdotu da bi ilustrovao kako ne može bilo ko da prevesla nekog ko je odrastao na Crvenom krstu.

I kako se osetio kao da hoće da ga “umakaze” na razgovoru za posao u NBA ligi. Ako je Greg Popović dolazio da se savetuje sa Dudom, onda je sigurno Duda mogao da bude trener u NBA ligi. Pitanje je da li je NBA liga koja je mogla da ima Dudu za trenera.

Ivković je bio, i to je nasleđe izgradnje jugoslovenske košarke, trener koji je gradio klub od nule, od šljake, svaki klub, ne samo tim – osim možda prvog samostalnog posla u Partizanu u generaciji sa Kićom i Prajom – pravio je sistem rada na svim nivoima, što bi se reklo, od pionira do tetkica i ekonoma. Jednom nam je pričao koja je razlika između njega i Željka Obradovića.

“Kum voli”, rekao mi je, “da se ogradi oko terena, dajte mu teren i igrače i on je tu bog, niko iz uprave ne sme ni da mu priđe (ima i ona priča kako Žoc godinama nije ušao u svoju kancelariju u prostorijama Panatinaikosa). A ja sam, rekao je, voleo da pravim sistem.”

Otuda i ono – ne, naravno da nije sujeverje – njegovo nepisano pravilo da se nikada ne vraća u klub u kojem je radio. „Ako moram sve da pravim iz početka, to znači da ću morati da rušim sistem koji sam ja napravio, to ne želim“, govorio je.