Dobro došli u XCIX izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. Ovu epizodu posvećujemo srpsko-ruskim odnosima – od velike seobe Srba u Rusku carevinu tokom 18. veka, preko turbulentnih odnosa u 19. stoleću, dramatičnih preokreta u prethodnih sto i kusur godina, zaključno sa današnjim relacijama između Beograda i Moskve.
Osvetlićemo i hronologiju promena u odnosu Kremlja prema pitanju Kosova, današnju ulogu Rusije na Zapadnom Balkanu i odnos u trouglu Srbija – Rusija – Crna Gora, odnosno koga su Rusi više voleli ili vole – Srbijance ili Crnogorce.
Miloš Crnjanski na kraju drugog toma romana „Seobe“ kaže da od 200.000 Srba, koji su krenuli polovinom 18. veka u zagrljaj „majke Rusije“, niko nije sačuvao svoj identitet. Na prvom popisu u carskoj Rusiji u 19. veku registrovano je samo hiljadu Srba, a na popisu stanovništva na prelazu iz 19. u 20. veka nije popisan nijedan.
Sa asimilacijom Srba nestajala su i srpska imena sela, uključujući i ime oblasti Nova Srbija (današnja centralna Ukrajina), gde je ćerka Petra Velikog, carica Jelisaveta, naseljavala Srbe u bekstvu od Turaka, Austrijanaca, Mađara, katolika, muslimana – u potrazi za bratskom, pravoslavnom grudom.
„Kada je 1862. godine vršen u Rusiji popis stanovništva u Hersonskoj guberniji, nađeno je još HILJADU duša koje su tražile da se zapiše da su oni: serbski! Da im se zapiše, kad umru, da su tom nacionu pripadali i srcem svojim bili odani. Kad je popis stanovništva vršen 1900. godine, nije nađen serbski NIKO! Ako neko čak i danas uzme u ruku geografske karte te zemlje u kojoj su ti iseljenici sahranjeni, u moru ruskog naroda, naći će na karti blizu Mirgoroda ime mesta: Martonoš! Na reci Ingul naći će: Pančevo! Naći će i jednu Suboticu! I jedan Nadlak… Tamo, kud su Isakoviči i taj Soldatenvolk otišli, kao i toliki njihovi sunarodnici, koji su na svojim leđima, kao puž, svoju kuću nosili, nema više traga svemu tome sem ta dva-tri imena. Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema.“
Tako se završavaju „Seobe II“ i daju vrlo jasnu sliku šta bi se dogodilo sa Srbima da su kojim slučajem bili malo bliže, fizički, Rusima: bili bi asimilovani i nestali bi kao nacija. A Crnjanski je među Srbima ono što je Prust među Francuzima – pominju ga često, a slabo ga čitaju i još manje razumeju.
Iz najpoznatijeg dela Crnjanskog vidi se zašto je nesrazmerna ljubav Srba prema Rusiji autodestruktivna. Budući da smo najudaljeniji pravoslavni slovenski narod od „majčice Rusije“, imamo romantičarsku, idealizovanu sliku o Rusiji i Rusima. Jednostavno, Srbi, kada je u pitanju Rusija, ponašaju se kao leminzi tokom migracija – spremni da brane svoje zablude o Rusiji i po cenu uništenja.
Za razliku od Srba koji su otišli u Rusiju, oni koji su se preselili u Austrougarsku monarhiju, uprkos svim problemima na koje su nailazili, uspeli su u velikoj meri da zadrže svoj nacionalni identitet. Srbi koji su otišli u Rusiju jednostavno su se utopili u rusko more, i od njih je ostao tek poneki, slučajni atavizam u lokalnim toponimima.
Rusofilstvo u Srbiji uvek je bilo više pitanje sentimenta, a manje razuma. Srpski zanos prema Rusiji bio je obrnuto proporcionalan ruskom zanimanju za Srbiju i njen usud. U Beogradu su često tumačili slovenofilstvo i panslavizam u pojedinim delovima ruskog društva kao posebnu naklonjenost prema Srbima. Ko god je vladao Rusijom – od careva preko komunističkih diktatora do Putina – imao je uvek druge favorite na Balkanu, nikada Srbe. Oni su, u najboljem slučaju, bili „topovsko meso“.
Rusija je, sa izuzetkom Prvog svetskog rata, koristila Srbiju u svom raskusuravanju sa Zapadom i Turskom. Ona je bila jednako veliki, ako ne i veći, protivnik nezavisnosti Srbije i ujedinjenja sa Crnom Gorom od Austrougarske, Osmanlijskog carstva ili Velike Britanije tokom većeg dela 19. veka. Kontinuitet te politike video se i kada je Rusija odigrala važnu ulogu u izlasku Crne Gore iz državne zajednice sa Srbijom.
Moskva nikada nije verovala, niti veruje ni danas, Beogradu. Ruku na srce, dvoličnost i dvostruke igre nisu dolazile samo sa ruske strane. I Srbija je, od Krimskog rata pa do danas, više puta birala suprotnu stranu ili sklapala tajne dogovore u kontrastu sa ruskim interesima. Kao nekada Nikola Pašić, otac modernog političkog rusofilstva u Srbiji, i današnja vlast kipti na rečima od ljubavi prema „majci Rusiji“. Međutim, kao i Baja, trguju i posluju sa Zapadom, tamo šalju decu na školovanje, čuvaju novac, kupuju nekretnine i provode godišnje odmore.
Marko Nikezić, jedini lučonoša među srpskim vladarima u drugoj polovini 20. veka, govorio je: „Da sam Meksikanac, za mene bi đavo bile SAD. Da sam Vijetnamac, Kinezi bi bili najveći imperijalisti. A pošto sam Srbin, prva opasnost je Rusija.“ Ali Nikezić je bio liberal – a biti liberal i Srbin znači biti oksimoron.
Milorad Dodik ne bi imao nikakav problem da od RS napravi balkansku verziju Pridnjestrovlja ako bi on u njoj bio doživotni vladar. Dobar deo vlasti u Srbiji, ali i u opoziciji, sanja o Srbiji kao ruskoj guberniji, poput Kalinjingrada – ostrva u okruženju NATO država. I pojedini lideri partija u Crnoj Gori voleli bi da se hvale, kao kralj Nikola, da oni i predsednik im Putin imaju 150 miliona duša.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
