Ja ne verujem u to neko povlačenje

U mom odeljenju, u srednjoj medicinskoj školi koju sam pohađao u jeku devedesetih, bio je jedan tip koji je pretendovao na ulogu odeljenskog zabavljača pa je non-stop tražio način da privlači pažnju.

Jednog dana počeo je da zabavlja odeljenje nekim citatima: „Hiljade sklekova, hiljade trbušnjaka“, „Mala bara puna krokodila“, „Ja ne verujem u to neko povlačenje“, „On to možda u šali kaže, ja ga nabodem“.

Nisam znao odakle su citati i koga on to imitira dok jedne večeri nisam na nekom TV kanalu slučajno naleteo na neki kratki dokumentarac o beogradskim kriminalcima. Prepoznao sam citate i shvatio zašto je drug iz razreda bio omađijan sadržajem.

„Vidimo se u čitulji“ je kratkometražni dokumentarni film iz 1995. godine autora Aleksandra Kneževića i Vojislava Tufegdžića koji prikazuje jedan deo tadašnje kriminalne scene Beograda. Junaci filma su pripadnici voždovačkog i novobeogradskog ganga koji su u vreme snimanja harali Beogradom.

Film je premijerno prikazan na Martovskom festivalu 1995. godine, a ubrzo zatim je doživeo i svetsku premijeru na festivalu kratkog metra u Oberhauzenu u Nemačkoj. Kada se nakon premijere u prodaji film pojavio na VHS kasetama, veoma brzo se rasprodao i našao u kolekcijama čak i onih koji nikad nisu kupovali originalna VHS izdanja, čak nisu ni imali VHS kolekcije u kući. Kao na primer pomenuti drug iz razreda koji je odmah kupio kasetu i donosio je u školu da bi je za vreme časova držao na stolu kao ukras u funkciji zabavljanja odeljenja.

Uporedo s kasetom objavljena je i knjiga „Kriminal koji je izmenio Srbiju“ čiji autori su takođe Knežević i Tufegdžić, prodata je u čak 100.000 primeraka. Knjige kao i kasete prodavane su isključivo kod kolportera, a ne u lancima knjižara, a imale su tolike tiraže, što potvrđuje da je reč o priličnom fenomenu.

U periodu dok se film snimao, članovi voždovačkog ganga bili su pred istrebljenjem, na udaru suparničkog klana koji je pretendovao da zavlada kriminalnom scenom. Kada se desila premijera, većina članova bande je bila ubijena, u poslednjim scenama filma prikazane su sahrane nekih od pripadnika ganga, glavnih učesnika filma.

To je ovom dokumentarcu davalo jednu dodatno intrigantnu dimenziju jer se njihovo pojavljivanje ispostavilo kao poslednji stejtment „palih heroja“.

Početkom devedesetih kriminal je iz podzemlja pokuljao na ulice Beograda i ono što je u naizgled uređenoj državi moglo da se gleda samo u filmovima sa Zapada postalo je dnevna stvarnost. Ali u srpskoj autohtonoj verziji zalizane frizure i odela američkih gangstera zamenile su glave ošišane na kratko i trenerke uvučene u farmerke.

Pre pisanja teksta sastao sam se sa Aleksandrom Kneževićem, jednim od autora (Tufegdžić je preminuo 2024), kako bih se bolje upoznao sa pozadinom nastanka filma. Imao sam prilike da čujem anegdote koje bi u nekoj igranoj verziji ove priče izrasle u antologijske scene ali u ovom tekstu ću se držati onog što je vezano za sam film.