Često ste, sigurno, čuli opšte mesto da se u počivšoj Jugoslaviji 1975. godine, trideset, dakle, godina od završetka Drugog svetskog rata 1945. nije tako intenzivno govorilo o ratu kao danas – trideset godina od 1995, okončanja ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Govorilo se o ratu i 1975. Doduše, više kanonski i ritualno, formalnije i ne sa toliko strasti kao danas. Većinski deo stanovništva Jugoslavije 1975. uprkos podzemnom nacionalizmu verovao je da su Titovi partizani bili prava strana u ratu, dok su nacionalni narativi bili integrisani u jugoslovenski oslobodilački narativ, uz jasne “klasne” distance. Ocili (“četiri S”) i 1804 – godina Prvog srpskog ustanka – jesu bili unutar grba Socijalističke Republike Srbije (uz jasno naglašenu paralelu sa 1941), ali si za pevanje “Oj vojvodo Sinđeliću” u kafani lako mogao da odeš u zatvor. Ali ni 1804. u grbu nije bila garancija. Znam čoveka koji je sedamdesetih na ramenu tokom služenja vojnog roka bio istetovirao “JNA 1804.” i imao grdnih problema jer Titovi bezbednjaci nisu bili baš tolike budale. Šahovnica je bila i na grbu Socijalističke Republike Hrvatske, ali sa petokrakom, i naravno da to što je bila u grbu nije značilo da je poželjna istetovirana na ramenu. Čak i kad prvi kvadrat nije beo.
Malo pre 30 godina od 1945. bio je hrvatski maspok (1971), koji je uzdrmao Jugoslaviju. Nakon što ga je Tito slomio, o njemu se nije baš tako javno moglo govoriti – nastupio je fenomen poznat kao “hrvatska šutnja”. Da je moglo da se govori “pluralno” – govorilo bi se o ratu mnogo više i 30 godina nakon 1945. A govorilo se i potmulo, nekad i podmuklo, u pola glasa. Današnja briselska ideologija nije represivna kao komunistička, a dogma – usvojena kao zvanična briselska o “dva totalitarizma” – dodatno je rasklimatala pobednički narativ Titovih partizana iz 1945. jer oni su ipak uspostavili “totalitarnu” državu.
Ratni narativi iz devedesetih su cementirani u identitetskim politikama etničkih entiteta nastalih na razvalinama Jugoslavije. I zato se o njima toliko priča (naročito i na godišnjice 1995 – Srebrenica, “Oluja”, Dejton…, i druge simboličke događaje), ali se i ne priča uvek mimo toga.
Takozvani Region živi u paralelnim dimenzijama. Privreda i estrada nekad funkcionišu kao u Jugoslaviji. Samo bez “prelivanja dohotka” što je davno bio eufemizam za republičke tenzije. Ali sad se niko ne bi iznenadio novoj etapi destrukcije kao onda kad su govorili da je to nemoguće: čak i kad je Boris Novković poznih osamdesetih otpevao “Biće rata kažu svi” (Ko mi tebe uze, Tamara), većina nije poverovala. Svaka vlast ima ono što stavlja pod tepih.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
