Neko me je skoro upitao zašto toliko govorim o monogamiji i o njenoj neprirodnosti. To zaista nije zato što mislim da monogamija ne treba da postoji, već je monogamija dobar prikaz nečega što se u filozofiji naziva naturalizacijom. Određeni kulturni fenomen smo proglasili prirodnim. Prirodna vernost traje samo onoliko koliko traje transferni obrazac zaljubljivanja. Nakon toga, kao što su mnogi terapeuti i primetili, nastaje ljubav i poštovanje, ili nestaje odnos (koji zapravo nikada i nije bio odnos, nego projekcija).
Ljubav je trud, i vernost je trud. Ona nije prirodna, i misliti da je prirodna pravi veliki pritisak onome ko je u monogamnom odnosu. Sve što traje zahteva trud i posvećivanje i odricanje. Priroda to ne zahteva, kao ni nagoni. Radiš ono što u tom trenutku želiš, a želja da se ostane veran nekome trideset godina, nije želja, nije nagonska želja, nego htenje. Razlika između želje i htenja je upravo u tom izboru. Svesno biće može da napravi taj izbor i da ukroti svoje želje. Kako Žižek reče, razlika je u tome što se “priroda ne obazire na naše moralne kodove. Ona je slepa za naše zakletve”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
