Prednosti i mane skrininga

Kao preliminarno izdvajanje moguće obolelih od zdravih ispitanika, skrining nosi plemenitu ideju: ako se bolest otkrije u samom začetku, pre nego što je bolesnik postao nje svestan, dakle u presimptomatskoj fazi, veći su izgledi na izlečenje. Nekada se ispostavi da je ta pretpostavka tačna, ali daleko od toga da je ona pravilo. Mnogo je primera kada rano otkrivena bolest samo produžava period suočenosti sa neumitnim krajem.

Uz vakcinaciju, skrining je redak primer kada je lekar inicijator susreta sa pacijentom. Ta činjenica potpuno menja odnos između davaoca i primaoca zdravstvene usluge. Uobičajeno je da čovek samoinicijativno dođe lekaru i, ako događaji krenu po zlu (netačna dijagnoza, pogrešan lek), mora i sebe da krivi za sopstvenu hudu sreću. Nasuprot tome, kada mu – često pod pretnjom kažnjavanja – stigne poziv da se javi radi skrininga ili vakcinacije, situacija je potpuno različita, pre svega u etičkom pogledu. Lekar građaninu nameće određenu proceduru i mora da bude dodatno siguran da je ona u interesu korisnika.

Letos smo u Velikim pričama („Šta je problem sa besplatnim preventivnim pregledima?“) kritikovali odluku naših zdravstvenih vlasti da masovno otkrivaju tumorske markere u populaciji. To su biohemijski pokazatelji dragoceni za pojedinačnu dijagnostiku raka u sklopu kompletnog kliničkog, biohemijskog i patohistološkog pregleda. Posebno su važni za praćenje toka malignog procesa, ali nemaju opravdanja kada se nekritično primenjuju u opštoj populaciji pretežno zdravih ljudi.