Stojim ispred masivnog drvenog ogledala. Odraz nije onakav kakav želim da bude. Kosa bi mogla da bude duža i gušća. Možda da se ofarbam ili stavim nadogradnju? Isto je i sa trepavicama, moraću da počnem da koristim neki serum za rast. Obrve nisu simetrične, a uši su stvarno nekako s godinama sve veće, a još će da rastu, jer one i nos rastu celog života. Čudan mi je oblik nosa, nekako, ružnjikav. Oči su malo zrikave, ali možda je to do naočara. Zašto sam baš ja morala da nosim i naočare? Ni ostatak tela nije baš skladan. Kukovi su širi od standardnih dimenzija, ono čuveno 90-60-90. Pa ne da se ne uklapam u te standarde, nego sam stvarno iznad proseka. Struk nije dovoljno uzak, leđa nisu dovoljno prava, kolena su nekako „muška”. A i mogla bih na dijetu. Skoro 26 godina od ponedeljka krećem, ali me drži, u najboljem slučaju, do srede. Mogla bih i u teretanu. Kako sam uopšte sebi dopustila da izgledam ovako?
Ceo život me prati konstantni eho „Nikolina, manje jedi” ili „Nikolina, kreni da treniraš nešto”. Isto tako je bilo i „Nikolina, šta ti je sa licem, idi kod kozmetičara”. I do čega je to dovelo? Do toga da ceo život kada posegnem za „zabranjenom hranom” čujem glas koji ima problem sa mojim telom, ili kada odem na spavanje a da nisam stavila 14 različitih krema protiv akni, čujem drugi glas koji mi kaže da je krajnje vreme da odem kod kozmetičara. Dovelo je i do toga da sam vrednovala sebe samo kroz fizički izgled.
Nije to slučaj samo sa mnom. Ne postoji osoba na svetu čiji izgled nije bio tema besmislene diskusije. Bar jednom je svako vodio unutrašnji monolog poput mog ispred ogledala.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
