Ne plači za njom, Jugoslavijo
“Ne plači za mnom, Jugoslavijo”, pisalo je na naslovnoj strani Nedeljnika kada je u oktobru 2013. preminula Jovanka Broz.
Ne, nismo želeli da kažemo da je drugarica Budisavljević, poslednja životna saputnica maršala Josipa Broza Tita, bila jugoslovenska Evita Peron. Nismo želeli da poručimo ni da je ne treba žaliti, jer ako je ičega bilo u poslednje tri decenije njenog života – a možda i duže – bilo je razloga za sažaljenje.
Jovanka Broz bila je Jugoslavija, na mnogo načina, i Jugoslavija je bila Jovanka Broz. To što se zemlja ugasila u krvi i plamenu, u sukobima i optužbama koje ne jenjavaju ni duže od četvrt veka otkako su utihnule puške i tenkovi, a osoba koja je bila od nje neodvojiva mirno, u Kliničkom centru Srbije, to su samo sitne razlike.
Poput Jugoslavije, Jovanka Broz bila je možda previše ambiciozna, morala je da se izbori za sebe i uprkos tome joj nisu verovali; poput Jugoslavije i ideje o nekom jedinstvu južnoslovenskim naroda, odbačena je na smetlište istorije, odvojena je za nju jedna kuća u kojoj nije bilo struje ni uslova, živela je zaboravljena, daleko od svih onih koji svaki čas zapomažu kako je “ono nekad” bilo bolje.
Jovanka Budisavljević bila je “ono nekad”.
I nije, do kraja života, znala da li je to stvarno bilo bolje.
Ona je stvarno potresala Jugoslaviju dve decenije, napisao je sredinom devedesetih o njoj tadašnji predsednik Jugoslavije Dobrica Ćosić.
Pogrešio je.
Poštovani,
Iskoristite veliku akciju na Velikim pričama, registrujte se i čitajte besplatno...Od Božića do Božića...
Akcija traje od 25. decembra do 7. januara.
Već imate nalog? Ulogujte se