“Čujete li galebove?”
Bilo je to jedno od onih filmskih pitanja koje najavljuje katastrofu. Ribari na izraubovanom ribarskom brodiću dugačkom 15 metara, bili su okruženi morem i kricima koji su dopirali sa pučine. Ubrzo su shvatili da su krici, nažalost, ljudski.
Prošlo je deset punih godina od najveće migrantske tragedije na Mediteranu, kada je na morskoj ruti ka Lampeduzi, 3. oktobra 2013. godine, život izgubilo 368 od 500 ljudi koji su pokušali da se domognu željenog cilja – slobode. Ili onoga kako oni vide slobodu.
I pre i posle toga, a nažalost i 10 godina kasnije, na istoj ruti umiru ljudi sprečeni da se domognu evropskog tla. I ne samo na toj ruti. Svuda gde su evropski zvaničnici prepoznali da bi izbeglice mogle da se upute, svuda gde su podignuti zidovi.
Ultradesničarska premijerka Italije Đorđa Meloni, i njeni istomišljenici na čelu nekih drugih evropskih zemalja, intenzivno rade na tome da u potpunosti zaustave priliv izbeglica, za koji u svom ksenofobičnom (ah, eufemizma) maniru, kažu da je ustvari “invazija” i “objava rata”. Njene poruke, da Italija “neće biti evropski izbeglički kamp”, samo su deo agende koju sprovode desničari od Rima, preko Varšave i Budimpešte, sve do Beograda i nazad. U Beogradu samo malo promene formulaciju pa kažu da Srbija neće biti “parking za izbeglice”. U Budimpešti ništa ne kažu, samo podignu žicu i pucaju po potrebi.
Kako izgleda Evropa deset godina od najveće izbegličke tragedije na mediteranskoj ruti? I šta njeni zidovi zapravo predstavljaju?
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
