Turski građani biraju između sigurnog puta u diktaturu popločanog megalomanskim ambicijama Redžepa Tajipa Erdogana i neizvesne staze povratka demokratije s opozicionim liderom Kemalom Kiličdarogluom, na čelu krajnje heterogene koalicije koja ide od ekstremne desnice do zelenih, iza kojih se krije prokurdska Demokratska partija naroda (HDP).
Dobri poznavaoci turskih prilika ovih dana se više pitaju da li će Erdogan predati mirno vlast ako izgubi na izborima nego kakav će biti rezultat izjašnjavanja građana. Rezultat će biti i pored svih izbornih prevara vladajućeg režima tesan. Realno je očekivati da Erdogan manipuliše njime. Nije isključeno ni da posegne za tzv. “false flag” akcijama kojima bi optužio Kurde, alevite, liberale ili levičare za destabilizaciju Turske.
Dokle sežu horizonti Erdogana najbolje potvrđuju njegove indikacije budućim generacijama kako bi 2071. godine trebalo proslaviti milenijum od pobede Seldžuka nad Vizantijskim carstvom u bici kod Mancikerta koja se smatra početkom kraja Romejskog carstva i kamenom temeljcem današnje Turske. Nova pobeda Erdogana bi značila gašenje poslednjih slobodnih ognjišta političkog promišljanja – od medija, preko univerziteta i škola, do samih partija. Serija hapšenja i montiranih sudskih procesa protiv političkih protivnika koji se više ne limitiraju samo na pripadnike nacionalnih i verskih manjina, poslednje je zvono na uzbunu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
