Google je krajem 2006. godine u jednoj sekundi beležio oko 10.000 pretraga. U ratu u Iraku te godine na svakih 17 minuta ubijen je jedan čovek. Baš u to vreme, Džulijan Asanž je pokrenuo WikiLeaks, a internetom, u čijojoj senci je Asanžovo čedo počelo da rovari, dominirali su tekstovi mejnstrim medija o tome da se u Iraku Amerika bori za slobodu čovečanstva, a da je Google super cool filantropska kompanija koja nam život čini lakšim i boljim.
U avgustu 2012. broj Google pretraga po sekundi porastao je na 38.000. U Avganistanu je na svakih tri sata i 15 minuta ubijan makar jedan civil. A Ekvador je doneo odluku da Džulijanu Asanžu usled bezbednosnih problema u kojima se našao zbog otkrića WikiLeaksa, da politički azil. Tih su dana svi mejnstrim mediji pisali baš o tome. I više niko nije slepo verovao u dobronamerne ratne ciljeve i sa srećom uručene besplatne gigabajte memorijskog prostora srećnim korisnicima na internetu.
Asanž je sva ta otkrića WikiLeaksa platio sa 164 miliona, 246 hiljada i 400 sekundi u zatvoru Belmarš. A to je bila samo jedna od etapa njegovog puta – od otkrivanja desetina i stotina hiljada tajnih vojnih dokumenata i diplomatskih depeša, do izlaska na slobodu.
Za jedne heroj slobodnog sveta i antiglobalizma. Za druge zločinac koji će se na kraju izvući bez zaslužene kazne. Za treće simbol sveta u kome živimo, između vašingtonskih mračnih hodnika, još mračnijih podruma interneta i slobode govora.
Ovo je mala priča o tome.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
