Prošlog septembra proslavljena je stogodišnjica momenta u kome je “Imperija u kojoj sunce nije zalazilo nikada” dostigla svoje najveće razmere. London je u jesen 1923. godine upravljao četvrtinom planetarnog kopna i gotovo četvrtinom stanovništva na zemlji. Danas je od velike imperije ostalo desetak ostrva razasutih po okeanima, a Velika Britanija je dodatno samu sebe redimenzionisala izlaskom iz EU.

Ujedinjeno Kraljevstvo se povuklo iz ostatka sveta, ali je “svet” došao na Ostrvo: britanski premijer Riši Sunak je indijskog porekla, škotski prvi ministar Hamza Jusuf i gradonačelnik Londona Sadik Kan imaju pakistanske korene. Međutim, uspešne priče Sunaka, Jusufa i Kana nisu pravilo. Za razliku od drugih stranaca koji su vekovima prelazili Lamanš i postajali Britanci već u prvoj a najkasnije u drugoj generaciji, adaptirajući imena i prezimena britanskim, uključujući i kraljevsku familiju, deo migranata iz muslimanskih zemalja nema nameru da ide tim putem.

Masovno izražena podrška Palestincima i terorističkoj organizaciji Hamas na ulicama Londona i drugih britanskih gradova nisu pokazatelj da su Britanci postali filopalestinci, ili da su izašli na površinu skriveni antijevrejski sentimenti u britanskom društvu, a još manje da se radi o protestima sa antikolonijalnom solidarnošću koja se registruje u Škotskoj i Irskoj i u SAD.

Jednostavno, London je grad u kojem živi oko milion i po muslimana, ili 15 odsto stanovnika glavnog grada UK. Deo muslimana se nije integrisao u svetonazorni štof nove zemlje a neki nemaju ni nameru da prihvate univerzalne vrednosti na kojima počivaju zapadna društva, uključujući i britansko. Naprotiv, oni ne samo da ne žele da se asimiluju i postanu Britanci, počev od toga da svojoj deci daju britanska imena, već bi da islamizuju britansko društvo i UK.