Kako su se (ne)uspešno radnici vratili u američku politiku

Tekst je originalno objavljen u novembarskom broju Mond diplomatika na srpskom jeziku.

Piše Rik Fantejža
profesor emeritus sociologije na Smit Koledžu u Northemptonu, Masačusets. Koautor, sa Kim Vos, dela Des syndicats domestiqués. Répression patronale et résistance syndicale aux États-Unis, Raisons d’agir, Pariz, 2003.

Prevod Emilija Šarović

***

Ova predsednička kampanja razlikuje se od prethodnih po tome što se u njenom centru nalazi radnik. Tokom poslednjih pedeset godina, jedan od glavnih napora neoliberalne ideologije bio je istiskivanje radnika iz političkog imaginarija Amerike, zamenjujući ga sa dva prepoznatljiva socio-ekonomska aktera – sa potrošačem i poreskim obveznikom – koji su u centru javnih diskusija i socijalnih politika, usmeravajući debatu ka pitanjima vezanim za potrošnju i javne finansije. Kako su simboličko prisustvo i ekonomska prava radničke klase opadali, uloga potrošača i poreskih obveznika dobijala je na značaju.

Uporedo sa sistemskim slabljenjem zaštite radnika, koje se ispoljavalo stagnacijom plata, povećanjem privremenih ili nesigurnih poslova, smanjenjem beneficija i prava na štrajk, u SAD-u postalo je uobičajeno da se globalni ekonomski napredak gleda kroz porast prava potrošača (pravo na izbor, na dobijanje kredita, na kupovanje u bilo kom trenutku, na poručivanje na kućnu adresu, itd.). Redovno se pozivalo na poreskog obveznika kako bi se opravdalo smanjenje socijalne pomoći i odbijanje bilo kakve javne potrošnje koja ne bi bila u svrhu ulaganja, tj. privatnog profita. Demokratske uprave Džejmsa Kartera, Vilijama Klintona i Baraka Obame su skoro isto toliko podsticale ovu retoričku promenu koliko i republikanske uprave Ronalda Regana i Džordža Buša starijeg i mlađeg.

Dolazak Džozefa Bajdena u Belu kuću 2021. godine označava u neku ruku prekretnicu u korist radnika. Na samom početku svog mandata on naglašava da će radnici i odbrana njihovih sindikalnih prava biti njegov prioritet. Time je ponovo stavio radničku klasu u centar pažnje. Nova promena se najjasnije dešava u jesen 2023. kada je glavni radnički sindikat, „Ujedinjeni automobilski radnici – UAR“ (United Auto Workers – UAW), organizovao šestonedeljni štrajk. Cilj je bio osvrtanje na brojne povlastice date „Velikoj trojci“ u prethodnih dvadeset godina (Big Three, „Velika trojka“ – tri velika proizvođača: Dženeral Motors, Ford i Stelantis, koji je nastao spajanjem Fiat Krajslera i grupe PSA [Peugeot Société Anonyme]). „Velika trojka“ bila je odgovorna za smanjenje plata i za pogoršanje radnih uslova. Oko šest meseci ranije, radnici sektora su izabrali za predsednika sindikata Šona Fejna, 54-godišnjeg električara, čiji su i otac i deda automobilski radnici, tako konačno zamenjujući potčinjeno i korumpirano rukovodstvo. Posebno ratoboran, novi lider od prvog trenutka pokazuje svoju nameru da se bori još jače, kako bi povratio izgubljene privilegije radnika.