“Suverenitet” je postao američki brend

Tekst je originalno objavljen u Mond diplomatika na srpskom jeziku. Novembarsko izdanje pogledajte OVDE.

U februaru ove godine, francuski predsednik Emanuel Makron najavio je novu fazu „nacionalne strategije za veštačku inteligenciju“: plan ulaganja vredan 109 milijardi evra, u kojem se prepliću emiratski državni fondovi, kanadski penzioni fondovi, američki investicioni kapital i velike francuske kompanije — Iliad, Orange, Thales. Ali sve te kompanije funkcionišu zahvaljujući grafičkim procesorima (GPU) Blackwell američkog giganta Nvidie, koja proizvodi najkorišćenije poluprovodnike u sektoru veštačke inteligencije i trenutno zauzima vrh liste svetskih berzanskih kapitalizacija. Velika Britanija je u septembru nadmašila taj plan svojim „Technology Prosperity Dealom“ od 150 milijardi funti (172 milijarde evra), Nemačka je požurila da je prati, a isti scenario ponovio se od Bliskog istoka do jugoistočne Azije: raskošna obećanja o „oslobađanju“ od zavisnosti od američke tehnologije, kupovinom američkih čipova, po uslovima koje diktiraju Amerikanci. „Suverenitet“: privilegija da se čekovi šalju Sjedinjenim Državama, ali u sopstvenoj valuti.

Istina, direktor Nvidie čini sve da održi taj kolektivni delirijum. Sa svojom večitom kožnom jaknom, koja mu daje izgled motivacionog trenera za prodavce Harley-Davidsona, Džensen Huang neumorno ponavlja isti propovednički refren na svakom samitu: „Budite vlasnici sredstava za proizvodnju svoje inteligencije.“ Pred njim, ministri finansija pobožno klimaju glavom, s pogledom dužnika koji odustaju od čitanja sitno odštampanih uslova ugovora. Put spasenja je jasan: kupite naše čipove i oslobodite se tiranije OpenAI-ja i njegovog vodećeg proizvoda — ChatGPT-ja.

Ono što prorok zaboravlja da pomene s visine svoje propovedaonice jeste da Nvidia upravo planira da uloži sto milijardi dolara (86 milijardi evra) u Levijatana koji navodno želi da neutrališe svojom doktrinom suvereniteta. Krug kapitala pretvara se u incest, jer za svakih deset milijardi uloženih u OpenAI, Nvidia povrati trideset pet kroz prodaju svojih čipova. Savršeno podmazan zatvoreni sistem koji sam sebe pokreće (1). Još bolje: Nvidijini čipovi se čak ni ne prodaju, već iznajmljuju (2).

Finansijska kriza, drugo izdanje

Istovremeno, OpenAI ulaže sredstva u glavnog konkurenta Nvidie, AMD, i priprema infrastrukturne sporazume koji bi mu uskoro mogli obezbediti energetsku snagu ekvivalentnu dvadeset nuklearnih reaktora, za „skromnu“ svotu od hiljadu milijardi dolara. Samoponavljajući mehanizmi tih aranžmana mogli bi izazvati zavist kod svakog majstora finansijske piramide tipa „Ponzi“, u kojoj se stari investitori isplaćuju novcem novih. Sa dugom koji sada premašuje 1.200 milijardi dolara, sektor veštačke inteligencije već je nadmašio bankarski, finansijska kriza 2008, sezona druga, s silicijumom u ulozi hipotekarnih kredita.

Čak ni najvatreniji vernici tržišta ne uspevaju da zatvore taj krug. Prema projekcijama banke Morgan Stanley, ulaganja u data centre dostići će 2.900 milijardi dolara do 2028. godine. Tehnološki giganti, iako sede na gotovinskim rezervama većim od budžeta većine država, raspolažu sa svega 1.400 milijardi. Preostalih 1.500 moraće da pozajme (3). Od koga? Od fondova poput Blackstonea, Apolla ili Pimca, majstora u finansijskom inženjeringu koji nudi unosne, ali rizične modele „privatnih kredita“. Suverenitet, već založen na čipovima Nvidie, sada je pod hipotekom i kod Volstrita.

A Vašington? Iz ugla američke hegemonije, „suverena veštačka inteligencija“ nije nova prevara, već poslednji čin drame koja traje više od jednog veka. Diplomatiju nafte zamenila je diplomatija dolara, a potom — diplomatija procesora. Svaka nova faza deluje baroknije od prethodne, ali dve konstante opstaju: američka država i američki kapital, neraskidivo sjedinjeni u svom beskrajnom plesu.

Prvi čin otvara se na početku XX veka. Američka vlada obećava državama Latinske Amerike da će im ekonomski napredak i fiskalna stabilnost obezbediti političku sigurnost. Pod tim izgovorom, Teodor Ruzvelt stavlja dominikanske carine pod američku kontrolu. Godine 1912, isti scenario zadesio je Nikaragvu, preko zajma koji je odobrila banka Brown Brothers. Najveći deo njenih carinskih prihoda završavao je u Menhetnu. Kada su se Nikaragvajci pobunili protiv takvog tretmana — kao da su u stoprocentnom vlasništvu stranog investitora — Vašington je poslao marince. Zemlja je bila okupirana dvadeset jednu godinu (1912–1933), s gotovo četiri hiljade vojnika u trenutku najšireg raspoređivanja. U jednom uredničkom tekstu iz 1922, nedeljnik The Nation je to nazvao „republikom Braun braće“, izrazom koji će se pokazati proročkim za sve što je usledilo.