Japan, druga zemlja komunizma

Tekst je originalno objavljen u Mond diplomatika na srpskom jeziku. Avgustovsko izdanje pogledajte OVDE.

***

Reč je o mirnoj porodičnoj ženi, zaposlena je u jednoj osnovnoj školi u Tokiju. U januaru 2025. koleginica koja sarađuje s japanskim izdanjem Le Monde diplomatique kaže joj da će pratiti jednog francuskog novinara u sedište Japanske komunističke partije (JKP). Ženu prolazi jeza: „Brrr, to mi ledi krv u žilama!“ I odmah joj na pamet pada izreka: „Crveno je opasno.“ U Japanu su te reči dobro poznate — i izgovaraju se bez trunke ironije.

Osnovana 1922, JKP ima 250.000 članova, što je svrstava među najveće komunističke partije na svetu, odmah iza onih koje su na vlasti u Kini, Vijetnamu ili na Kubi. U poređenju s Japanom, koji ima 124,5 miliona stanovnika, Francuska bi, da ima jednako snažnu komunističku partiju, mogla da se pohvali sa 137.000 članova — umesto sadašnjih četrdesetak hiljada. Ipak, u Evropi malo ko zna da JKP uopšte postoji. Još manje da izaziva strah.

Politički zatvorenici oslobođeni od strane američke vojske

Jošimitsu Kuronuma to, međutim, dobro zna. Zakazao je susret s dvojicom partijskih saboraca kako bi delili letke u ulicama Ote, grada radničke i niže srednje klase, na jugu Tokija. Kada mu se drugovi pridružuju, bore na njihovim licima svedoče o težini godina. U poređenju s njima, Kuronuma, sa svojih 76, deluje gotovo mlad — najmlađi je u lokalnoj ćeliji JKP-a. Na triciklu s montiranim zvučnikom, trojac prelazi iz ulice u ulicu, pozivajući stanovnike da izađu na glasanje na lokalnim izborima zakazanim za nekoliko nedelja. „Šta trenutno imate u frižideru?“, pita Kuronuma, svaki put dodajući obavezni japanski naklon. „Hajde da se pobrinemo da bude pun i da možete jesti tri obroka dnevno.“

U svojim pomalo preširokim jaknama, njih troje deluju kao likovi iz studija Ghibli. Kad bi u zubima držali noževe, oštrice bi bile pre za mazanje putera nego nalik na katane. Ipak, Kuronuma zna da i ovako izaziva nelagodu: „Možda će vam ruka zadrhtati kad budete ubacivali komunistički listić u glasačku kutiju, ali napravite taj veliki korak!“, moli on, uz novi naklon, pred tvrdoglavo navučenim zavesama.

Svi članovi partije s kojima smo razgovarali potvrđuju: u Japanu je bolje da svoje članstvo u JKP-u zadržite za sebe. Na poslu, otkrivanje takve pripadnosti može značiti premještaj „u fioku“ ili otkaz. U svakodnevnom životu — izolaciju. Partija je i dalje pod udarom Zakona o sprečavanju subverzivnih aktivnosti iz 1952. godine. Državni nadzor nad njom traje decenijama, a intenziviran je nakon što je premijer desne radikalne orijentacije Šinzo Abe (2006–2007, pa 2012–2020) u martu 2016. izjavio da JKP „sprovodi politiku nasilne revolucije“.

Teško je, međutim, povezati takvu uzbunu vlasti s onim što čujemo na terenu. „Smatrate li sebe antikapitalistom?“, pitamo Kuronumu. „Ne baš“, odgovara on. „Mislim da treba zadržati ono što funkcioniše, a ukloniti ono što ne valja — na primer, zagađenje.“ „Nažalost, patimo od ogromnog nesporazuma“, primećuje Tomoko Tamura, prva žena na čelu JKP-a, izabrana 2024, kada smo je sreli u sedištu partije, u kvartu Jojogi. Tiho i mirno objašnjava: „Sumnjiče nas da želimo da uvedemo diktaturu jedne partije, a mi zapravo želimo da zemlju izvučemo iz takvog režima.“ Onog Liberalno-demokratske partije (LDP), na vlasti gotovo neprekidno od svog osnivanja, koje je 1955. inicirala američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) upravo da bi se suprotstavila komunističkoj pretnji.