Iran preti i ratuje preko proksija, Izrael ćuti i deluje

Iran se već 45 godina sprema za rat sa SAD i Izraelom, praktično od prvog dana uspostavljanja islamskog režima u Teheranu. Režim u Teheranu vodi konstantnu propagandu za unutrašnju upotrebu da će, pre ili kasnije, SAD i Izrael vojno napasti Iran i da će im pomoći države sa sunitskom većinom i pripadnici sunitskih manjina u Persiji, pre svih Kurdi i Arapi. Međutim, jedno je propaganda, a drugo su realni ciljevi. U slučaju Irana, Amerika i Izrael, odnosno hrišćani i Jevreji, samo su krinka za istinskog rivala i neprijatelja: Saudijska Arabija, u manjoj meri Turska i suniti.

“Neprijatelj je postao naše remek-delo”, stih iz pesme J. P. Vajta “Razmišljajući o neprijatelju”, postao je snažna metafora za opis odnosa između Irana, Izraela i SAD u bliskoistočnom regionu. Čak i da zamislimo scenario po kojem bi američki vojnici napustili region a Izrael bio neutralisan, Iran ne bi imao kapacitete da preuzme kompletnu kontrolu. Irak bi se raspao na tri dela: kurdski, sunitski i šiitski deo. Bašar el Asad bi još više vezao Siriju za Rusiju, Turska bi učvrstila svoju kontrolu nad severnom Sirijom, u Libanu bi ponovo imali građanski rat a Saudijska Arabija bi stala direktno na crtu Iranu.

Teheran je direktno preko najbližih ljudi iz okruženja ajatolaha Hamneja poslao poruku Vašingtonu da ne žele da budu uvučeni u sukob sa SAD i da će se njihov odgovor na ubistvo dvojice visokih oficira Islamske revolucionarne garde (pasdarani) u Damasku limitirati na izraelske ciljeve. S druge strane, domaćoj publici se servira priča da su za sve odgovorni Amerikanci. Motiv je kompleks više vrednosti, duboko ukorenjen u Iranu, i da bi opravdali (ne)činjenje režim u Teheranu optužuje SAD kako ne bi priznao svoju inferiornost u odnosu na Izrael. Nije samo u pitanju činjenica da je Izrael nuklearna sila – što je samo po sebi veoma važna okolnost – već i tehnološka superiornost Jerusalima.