Ruski predsednik Vladimir Putin je godinama govorio šta ima nameru da uradi. Neki mu nisu verovali, neki ga nisu uzimali za ozbiljno, neki su ga potcenjivali. Tako su se ređale Južna Osetija, Abhazija, Krim, Donbas. Tek kada je krenuo na Ukrajinu, EU i SAD su se probudile i stale na put nekrunisanom caru.
Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan javno prezentuje neoosmanlijske snove već decenijama. Ni njega neki ne uzimaju dovoljno ozbiljno, ne smatraju ga velikom pretnjom ili su ubeđeni da je korisniji nego što je opasniji po Zapad. Tako su se nizale severna Sirija, severni Irak, Libija, Nagorno-Karabah. Više nije pitanje da li će Turska napasti grčka ostrva, već kada će se to dogoditi.
U diplomatskim krugovima se već nekoliko meseci registruje porast zabrinutosti zbog sve izraženijeg revizionizma Turske koja ne dovodi u pitanje samo granice na Srednjem istoku, već i u južnom delu Kavkaza, kao i Lozanski sporazum (razgraničenje sa Grčkom). U Briselu i Vašingtonu se pitaju da li postoji suštinska razlika između “Ruskog sveta” i “Plave otadžbine”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
