Balkanizacija Francuske

Predsednik Francuske Emanuel Makron opravdao je svoju neočekivanu odluku da raspiše vanredne izbore potrebom da se “razjasni politička situacija” nakon pobede Nacionalnog okupljanja na izborima za Evropski parlament. Francuzi su mu odgovorili da im je dosta predsedničkog degolovskog sistema ili republikanske monarhije. Ne žele jednog čoveka, ili jednu ženu, koji komanduje svima, kontroliše vladu i parlament u Petoj republici, preferiraju sistem u kojem će parlament imati veću ulogu i u kojoj će vlast biti ravnomernije raspoređena.

Francuska se nalazi u limbu a na horizontu se ne vidi izlaz. U Jelisejskoj palati sedi predsednik koji je izgubio popularnost i podršku, baš kao i njegovi prethodnici u drugom mandatu, Miteran i Širak. U parlamentu nije moguće formirati koherentnu većinu koja bi garantovala stabilnost vladi a Ustav ne dozvoljava predsedniku da raspusti Narodnu skupštinu u sledećih godinu dana. Makronu ne pada na pamet da podnese ostavku budući da mu mandat traje do 2027. godine.

Sve prethodno rečeno ne bi bilo toliko problematično da Francuska nema najveći javni dug u Evropi (preko tri hiljade milijardi evra), da ne prolazi kroz ozbiljnu ekonomsku krizu, da nije u toku ruska agresija na Ukrajinu, da odnosi sa Kinom nisu sve više problematični, da migrantski pritisci iz Afrike i Azije nisu sve izraženiji, da odnosi sa Nemačkom nisu bili nikada hladniji, da nismo u sezoni izbora čelnika evropskih institucija i neophodnosti dubljih integracija EU i da se provincijalna Francuska ne oseća sve napuštenijom i ugroženijom zbog čega je i potrčala u zagrljaj Nacionalnog okupljanja.

Makron je obećao prevazilaženje podele na desnicu i levicu političke scene kada je došao na vlast. Najmlađi šef države u Petoj republici ulazi u poslednju četvrtinu dvostrukog mandata sa nikada jačom ekstremnom desnicom i radikalnom levicom, dok se politički spektar balkanizovao do krajnjih razmera. Toliko, da ovih dana Francuzi otkrivaju sve lepote i muke parlamentarne demokratije.