Pre devet godina, bio sam na izuzetno važnom radnom zadatku. Žarko Paspalj mi je zakazao intervju u njegovom omiljenom kafiću u ulici Kneginje Zorke, i bio sam ekstremno uzbuđen. Bio je to moj prvi ozbiljniji intervju koji sam odradio u profesionalnom kapacitetu – sve je proteklo savršeno, pričali smo skoro pa tri sata, i generalno kvalitetno se družili. U nekom momentu razgovora, dotakli smo se i srpskog prisustva u NBA ligi, koje je tada bilo prilično mizerno. Zapravo, čini se da je u tom momentu jedini srpski NBA igrač bio Ognjen Kuzmić, koji nešto i nije previše igrao za Voriorse.
Pitam ja Kapitena tako koga on vidi od naših u NBA, a on odmah kaže Bogdanovića i Bjelicu. Zamolim ga da nešto detaljnije ispriča o Bjelici, jer je ipak i on igrao „četvorku“, a Žarko ni pet ni šest nego kaže: „On je razvio neku snagu… ma ne snagu, nego, žilavost, razumiješ, toughness. On je ojačao fizički i mentalno, da udari kad treba, da se pobije ako treba. Sjećam se jedne scene protiv nekog Brazila, nekoga je tako okinuo u reketu i mudasto mu se unio u lice… to je za mene bilo sjajno“. Bilo je to, dakle, 2015. na prelazu sezone zima-proleće.
Tri godine kasnije, reditelj, snimateljka i ovaj što vam priču priča u Sakramentu. Pretposlednji je dan našeg desetodnevnog putešestvija po Kalifornijama, na koje smo otišli kako bismo snimili intervjue sa aktuelnim srpskim igračima u ligi i dokumentarni film o tome kako su se Srbija i glavni grad Kalifornije „zbratimili“ tokom prvih godina 21. veka. U Los Anđelesu smo snimili Bobana Marjanovića, u San Francisku smo na gostovanju uhvatili Los Anđeles Kliperse i Miloša Teodosića. Domaćin u Sakramentu nam je bio Bogdan Bogdanović, ali ono najinteresantnije se nekako tek spremalo. Kingsi su imali utakmicu protiv Minesote, čiji je član tada bio upravo Nemanja Bjelica.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
