Postoji ona izreka da je “lakše zameniti jednog trenera nego petnaest igrača”, i svi ste je već čuli, a bogami i videli u praksi. Međutim, ono što se ne viđa često – ako i ikada – jeste inverzija ovog slučaja, tojest kada klub zameni petnaest igrača a trenera ostavi na mestu. Takve stvari su prava retkost.
Pa opet, nema svaki klub na klupi Željka Obradovića, pola-čoveka pola-F4 laureata, te stoga možda i ova Partizanova odluka da kompletno restaurira sastav pred novu sezonu i nije toliko čudna. Nesvakidašnja – to nećemo sporiti, jer stvarno se retko ko seća kada je neki profesionalni klub na evroligaškom nivou zamenio bezmalo ceo roster, izuzimajući recimo neke slučajeve iznuđenih promena zarad finansijskih nedaća. Radikalna, to svakako.
Ali čudna, pogotovo kada se saberu renome šefa struke, te ekstremno razočaravajući rezultati iz minule sezone?
Da bismo ispravno razumeli naizgled ekstremne mere kojima je KK Partizan pribegao za ovu nailazeću sezonu, moramo se vratiti malo u prošlost. Pre samo godinu dana, imao sam priliku da se lično uverim u razmere opšte euforije u kojoj je živela crno-bela polovina Srbije.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
