Na prvi pogled, bilo je to još samo jedno uobičajeno veče u životima NBA košarkaša. Neko je pobedio, neko je izgubio, narod je mileo ka izlazima, a prva zvezda utakmice – ponovo Džejlen Branson, po ko zna koji put ove sezone – sedeo je kraj zapisničkog stola sa slušalicama u ušima, čavrljajući sa ekipom u TNT studiju u Atlanti nekih 1.200 kilometara jugoistočno od Filadelfije. Protokol kakav viđamo svaki božiji dan od novembra do juna, i dobro uvežbani ples koji svi akteri već napamet znaju. Da, Čarlse, igrali smo bolje od njih, da, Šek, jeste, odbrana je bila dobra, zahvalio bih se Bogu, mami, tati, i to sve što ide.
Ali ako postavimo ovu scenu u kontekst, neke stvari su ipak različite. Razgovor Bransona i ekipe iz „Insajda“ vodio se tek koji minut nakon sirene koja je oglasila kraj plej-of serije između Njujork Niksa i Filadelfija Seventisiksersa, i ujedno i označila početak odmora za domaćine iz Pensilvanije. Branson, sin nekadašnjeg NBA igrača Rika koji je menjao timove kao čarape i dobar deo svoje profi karijere proveo potucajući se po egzotičnim lokacijama poput Adelejda, Manile i Kastelmađorea, upravo je postao tek sedmi igrač u istoriji lige koji je ubacio 40 ili više poena u tri uzastopne plej-of utakmice, svrstavši se tako u izuzetno probrano društvo.
Pre njega, ovo je pošlo za rukom samo Džamalu Mareju, Alenu Ajversonu, Karimu Abdul-Džabaru, Džeriju Vestu, njujorškoj legendi Berniju Kingu, te naravno Majklu Džordanu koji je ovo postigao tri puta. A kad smo kod Džordana, da kažemo usput da je on poslednji koji je četiri puta zaredom u doigravanju postizao trideset i devet ili više poena. Poslednji pre Bransona, koji je pravom malom kanonadom „oteo“ seriju od Džoela Embida i drugova i poslao ih na prevremeni godišnji.
Međutim, nije ni to sve ostavilo toliki utisak koliko ono što se desilo nakon što je Džejlen „spustio slušalicu“ i okrenuo se ka terenu. Dok ste rekli „keks“, pred njime se stvorio prvi čovek Niksa Leon Rouz, bivši super-agent koji je svojevremeno zastupao mega-zvezde poput Lebrona Džejmsa, Karmela Entonija, te već spominjanih Embida i Ajversona. Rouz, koji je na mestu predsednika njujorške franšize pre četiri godine zamenio Stiva Milsa, momentalno je zagrlio Bransona kao da mu je sin i nije ga pustio barem minut. Pale su tu i suze, one muške, najteže, ali nemojte se zavaravati. Ovo su bile suze radosti. Radosti, jer je Njujork ponovo košarkaški bitan – i to tamo gde je to najpotrebnije. Na parketu, ispod obruča.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
