Jedan iznad nule ovde na severozapadu ne grize kao dole na granici Balkana i Panonije, ali posle tri sata sedenja i stajanja na toj temperaturi već je počelo da biva neprijatno i pre nego što je krenula penal serija. A neprijatnost je silno narasla kad je ona počela sa dva protivnička gola između kojih je njihov golman rutinski skinuo šut naše glavne uzdanice, drugog strelca lige i čoveka čiji je predivni slobodnjak i odveo dvomeč do penala. Seo sam na svoje omiljeno mesto, na samom kraju tribine, tamo gde nas pleksiglas odvaja od korporativne ekipe smeštene deset metara ispod nas. Odjednom sam na pleksiglasu primetio crveni odblesak semafora na kojem je belim brojevima pisalo samo – 0:2. Rodila se nova nada.
Kako je uopšte počela ta priča o 2:0 kao najopasnijem rezultatu? Sa jedne strane stvarno zvuči blesavo, logično je da je dva razlike u tvoju korist bolje od jednog. Opet, dole na travi veći uticaj od logike ima psihologija, koja objašnjava – na 2:0 ekipa u vođstvu se opušta, pa kada se desi da primi gol, među njima kreće lagana panika, dok su njihovi rivali u naletu samopouzdanja. A ako dođe i do izjednačujućeg gola, preokret deluje vrlo realistično.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
