Prever, Panenka i jedno staro dobro “takvi smo mi”

“Kod Ursule
Upoznah jednu lastu nepoznatu
Jednog tapetara iz Jugoslavije
Koji se eto našao tu.
On nije bio šaren
Niti je imao kravatu kao perle sa Jave.
On je jednostavno bio siv.
Govorio je na njemu svojstven način
A ono što je rekao
Bilo je tako nežno i tako lepo.
Nažalost, vrata su bila otvorena
i on je otišao.
Upoznao sam ljubav
Ljubav koju sam voleo
upoznao sam smrt, sreo sam je ponovo
ali nije bilo moje
Ipak, zašto smo pustili onog
Jugoslovena
da tako brzo ode kroz otvorena
vrata.”

Do pariskog stana Žaka Prevera u leto 1976. dolazilo se kad se na Pigalu zavije iza prve kuće pored “Mulen ruža”. To je gotovo nevidljivo, uzano, slepo sokače, na čijem ulazu stoji još stara zarđala tabla sa natpisom Site Veron. Sokače je puno prljavih mačaka, oguljenih zidova i onog svakodnevnog krša što se sklanja sa pristojnog i lepog lica Pariza.

Svašta je Žak Prever, tada mu je 76 godina, rođen je godine okrugle, 1900, ima oko vrata Gavroš-maramu, svašta je u životu upoznao: decu, žene, ljude, mačke, drveće, delfine, a onda je upoznao i Jugoslovene.

Jugosloveni su “najtvrđi i najzagonetniji”, tako je govorio u pero novinara NIN-a Žak Prever u leto 1976, pero koje je ispisalo prva dva abzaca, tako je govorio na terasi na koju bi izašao svakog jutra i uzviknuo: “Kakav lep dan!” Svejedno da li je kiša, da li je sunce ili vetar.

Mnogo kasnije, biće onih koji su se makar u jednom trenutku svog života osećali Jugoslovenima, ili su makar u jednom trenutku svog života živeli u Jugoslaviji, ili im je život, kao kad stojiš u živom zidu pa lopta prozuji toliko blizu tvoje kose i brkova – jer kakav je to fudbaler koji ne nosi brkove? – očešalo Evropsko prvenstvo u fudbalu, ne bilo koje, nego jedino u Jugoslaviji, u Beogradu i Zagrebu; i zapitaće se, na krilima šansone ili balkanske jadikovke, svejedno: zašto smo pustili onog Jugoslovena da tako brzo ode kroz otvorena vrata?

Jer dok Prever stoji na onoj terasi, misli na Jevtušenka i sindikat obućarskih radnika u Lenjingradu, Beograd i Zagreb spremaju se za – tako to pamtimo danas, a saznaćemo u ovom tekstu da li je stvarno tako bilo – najveće fudbalsko takmičenje koje će se ikada odigrati na našim prostorima. Kup evropskih nacija, ili Prvenstvo Evrope u fudbalu.

(Biće i one Olimpijske igre, osam zima kasnije, a biće i obećanja da Jugoslavija samo treba da “položi”, pa eto kod nas i Mundijala. Ko to kaže? Žoao Avelanž, predsednik FIFA, u razgovoru s jugoslovenskim novinarima u hotelu “Slavija”, deset dana pre Prvenstva Evrope.)

Sećanja su kao Preverova poezija, sećanja su kao Jugosloveni iz njegove pesme – “ne prave se da znaju nešto više nego što nudi običan život”, čuje se ispod francuske kape na glavi – sećanja su samo detalji, ono što ste upoznali u životu i ono što ste zapamtili, fragmenti, fragmenti su ono od čega živimo, fragmenti su jedino što pamtimo, kao golove, kao bol, kao priče na kojima smo odrasli.

Ili, ako smo imali sreće, kao priče zbog kojih nikada nismo odrasli.

Zato je ovaj tekst sačinjen od fragmenata, od sitnih epizoda koje, kada se udaljite skoro pola veka, kao one velike slike koje su se naručivale za jugoslovenske organizacije udruženog rada, makar malo pomažu da se oslika pejzaž.

Jednog leta u Jugoslaviji i njenog fudbala. Načina na koji se fudbal mislio i na koji se o fudbalu pisao.

I onog tako jugoslovenskog neprebola, što je otišao kroz otvorena vrata.