Dragutin Topić u rascepu između oca i trenera

Roditelji i deca u sportu su posebna i teška problematika, što zbog roditeljskih pritisaka i očekivanja, što zbog ozbiljnih pritisaka koje oseća dete. Još je teže ako je roditelj bivši, uspešni sportista.

Postoji taj trenutak kada se ljubav prema detetu pretvori u potrebu za disciplinom, kada reči topline postanu oštre komande, i kada otac prestane da bude samo otac, a mora da bude trener. Dragutin Topić je u svojoj izjavi nakon bronzanog skoka ćerke Angeline izgovorio nešto što je retko ko imao hrabrosti da kaže naglas: “Trener mora da bude džukela i da kaže ono što otac ne bi nikada.” To je rečenica koja naizgled pripada sportskom intervjuu, ali u sebi nosi težinu jedne antropološke istine, a to je da život neprestano cepa čoveka između uloga, između ljubavi i zakona, između zaštite i surovosti.

Angelina Topić, simbol nove snage srpske atletike, nije preskočila 2,03, ostala je na bronzi. Ali u njenom pogledu i u rečima njenog oca bilo je više od rezultata: bilo je priznanje da sport nije samo takmičenje protiv drugih, nego stalna borba sa sobom, sa strahom, sa padovima i sa tišinom posle poraza.

Svako dete u očima roditelja nosi auru nevinosti. Roditelj želi da zaštiti, da ublaži udarac, da sakrije dete od hladnoće sveta. Trener, međutim, mora da bude onaj koji detetu kaže istinu, bez obzira na to koliko ona boli. Kada Topić priznaje da je ćerki morao da kaže reči koje kao otac nikada ne bi, on zapravo priznaje tragediju dvostruke uloge. To je unutrašnji raskol, psihološki lom u kojem ljubav i zahtev stoje jedno naspram drugog.

U toj borbi, on pokazuje i sopstvenu nemoć: kaže da bi voleo da postoji trener kojem bi prepustio ćerku, da on ostane samo otac koji sa tribina pije pivo i raduje se. Ali tog trenera nema. To je metafora za savremeni svet, nedostatak autoriteta u koje možemo da položimo poverenje. Na kraju, ostajemo sami sa svojim detetom, sa svojom odgovornošću, osuđeni da budemo i nežni i surovi, i podrška i kazna.

“Borila se svakog dana da sebe pronađe ponovo. Trajalo je 370 dana, sada je našla sebe”, kaže Topić. To je rečenica koja prevazilazi sport. To je rečenica svake ljudske borbe. Svi imamo tih 370 dana u životu, period kada gubimo orijentir, kada nas povreda, izdaja ili neuspeh bace u mrak. Psihološki, to je ono što se u sportu naziva “limbo stanje” telo se vraća, ali psiha ne zna da li će ikada ponovo stati na zaletište.

Angelina je iz tog limba izašla. Ne skokom od 2,03, već time što je stala, što je izdržala, što je preživela unutrašnju borbu. Bronza u Tokiju je medalja, ali prava pobeda je to što je nastavila da skače. I to je ono što je njen otac osetio, da rezultat nije kraj, nego nastavak jedne dublje priče.

U izjavi Dragutina Topića oseća se i težina pritiska koji nosi roditelj-trener. “Mnogo je teško raditi s nekim koga voliš više od sebe.” To je rečenica koja razotkriva kontradikciju ljubavi. Ljubav ne podnosi disciplinu, ona želi da oprašta, da zagrli i da kaže: “Biće sve u redu.” Međutim, sport ne prašta. On traži da se greška ispravi odmah, da se disciplina ne popusti, da se telo ponovo i ponovo baca u nemoguće.

Ova vrsta odnosa stvara specifičnu psihološku dinamiku: dete uči da razlikuje “oca” i “trenera” u istoj osobi. To je dvostruka poruka i ogledalo. Jedna je nežna, druga surova, i dete mora da nauči da izdrži obe. Ukoliko uspe, ono postaje ne samo sportista nego i biće sposobno da preživi životne borbe. Ako ne uspe, rizik je ogroman, i to je problem u ovakvim duplim odnosima, pucanje odnosa, osećaj da ljubav zavisi od rezultata, rana koja može da ostane zauvek.

Topić u jednom trenutku kaže da oseća da je možda vreme da se povuče, da prepusti nekome drugom. To je ključna rečenica jer pokazuje svesnost granice. U roditeljstvu, granica je ono najteže: znati kada stati, kada pustiti dete da bude samo. U sportu, ta granica je još teža jer uspeh zavisi od svakog detalja, od svake odluke. Međutim, roditelj koji ume da kaže “možda je vreme da ja pustim” pokazuje psihološku zrelost i snagu.

U toj izjavi se vidi i ljubav koja nije posesivna. Topić kaže: “Za moju porodicu i za nju sam uradio sve što je bilo do mene, sada može dalje sama, a ako želi, tata je uvek tu.” To je retka ravnoteža, sposobnost da pružiš sve, a da ipak pustiš.