Jedno od najopštijih mesta u praćenju profesionalne košarke je to da je regularni deo NBA sezone za bacanje. To je ugao prosečnog konzumenta – za igrače, svakako se tu ništa ne baca. Ali za gledaoce, inicijalni ciklus od 82 utakmice po ekipi ne nudi mnogo draži. Kako cirkus počne u oktobru, tako se odnekud i pojave dežurni kritičari po društvenim mrežama. Te nema odbrane, te ovaj se ne trudi, te ne bi ovo prošlo u Evroligi i tome slično.
Donekle, može se reći i da su ti ljudi u pravu. Prvih četiri-pet meseci NBA sezone su uglavnom od većeg značaja za infodžankije i fantasy igrače – sav taj protok informacija, svi ti ponovljeni snimci, praćenje rukija i evropskih igrača… takav je sadržaj uglavnom zanimljiv samo ljudima koji su dugo u materiji. Prosečan ljubitelj košarke sa Balkana se uglavnom zadovolji nekim kvalitetnijim okršajem u onom “evropskom” terminu nedeljom uveče, inače, uglavnom se pažnja poklanja Evroligi i domaćim takmičenjima. Možda nisu kvalitetniji – čuj, možda – ali su uglavnom zanimljiviji i napetiji i postoji nekakav stepen emotivne investicije koji u praćenju NBA nije toliko prisutan.
Promenu ritma, baš kao u životima mačaka, donosi februar. U februaru prvo imamo popularni deadline, tj. kraj prelaznog roka, koji je kod Amerikanaca stilizovan poput kakvog televizijskog trilera. Može se slobodno i reći da su tih nekoliko dana i kulminacija već spomenute infodžanki faze sezone – dok minuti otkucavaju, zamišljamo generalne menadžere kako frenetično okreću telefone i dogovaraju kome će koga za koga, jel’ sa ili bez pikova, i da li su prava na Tadiju Dragićevića još u opticaju. Zatim, kada se bura stiša, ide i mlađi brat “dedlajna” a to je tržište otpuštenih igrača, uglavnom veterana, koji onda gledaju da se uhlebe kod nekih timova koji jure prsten.
Međutim, u NBA postoji jedna nevidljiva granica posle koje čak i oni najneozbiljniji postaju ozbiljni. Kada se ta granica pređe, tada i oni najtvrdoglaviji iz prvih pasusa kažu da stvari postanu nešto tvrđe, i američka profi košarka ponovo postane gledljiva. Što je najgore, to isto tvrde i sami Amerikanci – i za njih postoji ta “linija u pesku” nakon koje se laktovi zaoštre, a obruči skupe. I ta granica se zove All star vikend.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
