Bleferski vodič za kraj NBA sezone

Jedno od najopštijih mesta u praćenju profesionalne košarke je to da je regularni deo NBA sezone za bacanje. To je ugao prosečnog konzumenta – za igrače, svakako se tu ništa ne baca. Ali za gledaoce, inicijalni ciklus od 82 utakmice po ekipi ne nudi mnogo draži. Kako cirkus počne u oktobru, tako se odnekud i pojave dežurni kritičari po društvenim mrežama. Te nema odbrane, te ovaj se ne trudi, te ne bi ovo prošlo u Evroligi i tome slično.

Donekle, može se reći i da su ti ljudi u pravu. Prvih četiri-pet meseci NBA sezone su uglavnom od većeg značaja za infodžankije i fantasy igrače – sav taj protok informacija, svi ti ponovljeni snimci, praćenje rukija i evropskih igrača… takav je sadržaj uglavnom zanimljiv samo ljudima koji su dugo u materiji. Prosečan ljubitelj košarke sa Balkana se uglavnom zadovolji nekim kvalitetnijim okršajem u onom “evropskom” terminu nedeljom uveče, inače, uglavnom se pažnja poklanja Evroligi i domaćim takmičenjima. Možda nisu kvalitetniji – čuj, možda – ali su uglavnom zanimljiviji i napetiji i postoji nekakav stepen emotivne investicije koji u praćenju NBA nije toliko prisutan.

Promenu ritma, baš kao u životima mačaka, donosi februar. U februaru prvo imamo popularni deadline, tj. kraj prelaznog roka, koji je kod Amerikanaca stilizovan poput kakvog televizijskog trilera. Može se slobodno i reći da su tih nekoliko dana i kulminacija već spomenute infodžanki faze sezone – dok minuti otkucavaju, zamišljamo generalne menadžere kako frenetično okreću telefone i dogovaraju kome će koga za koga, jel’ sa ili bez pikova, i da li su prava na Tadiju Dragićevića još u opticaju. Zatim, kada se bura stiša, ide i mlađi brat “dedlajna” a to je tržište otpuštenih igrača, uglavnom veterana, koji onda gledaju da se uhlebe kod nekih timova koji jure prsten.

Međutim, u NBA postoji jedna nevidljiva granica posle koje čak i oni najneozbiljniji postaju ozbiljni. Kada se ta granica pređe, tada i oni najtvrdoglaviji iz prvih pasusa kažu da stvari postanu nešto tvrđe, i američka profi košarka ponovo postane gledljiva. Što je najgore, to isto tvrde i sami Amerikanci – i za njih postoji ta “linija u pesku” nakon koje se laktovi zaoštre, a obruči skupe. I ta granica se zove All star vikend.