RAZMERE OVE PRIČE. U zapadnom delu Sibira, onom najbližem evropskom kontinentu, boravio sam čak tri puta. Dabome, bio sam upućen u geografiju, ali se moje ukupno predznanje ispostavilo kao nedovoljno veliko – sve je tamo gotovo nepregledno. Uobičajene razmere ne bi trebalo imati na umu.

Recimo, jednog dana mi predložiše da odemo na izlet u Toboljsk, staru prestonicu Sibira, mesto odakle su namesnici vladali u ime careva, a ovi su pak Rusijom vladali u ime Gospoda. Ispostavilo se da je u pitanju put od gotovo šest sati u jednom pravcu, ako se ne računa zastanak za koji sam zamolio da bih na nekom odmorištu razgledao tezge sa usoljenim, meni nepoznatim vrstama riba. One manje su bile naniskane na zašiljene prutiće probodene kroz oči. Za tezgama inače nije bilo ljudi, niti sam gde uokolo, u cičanoj ravnici, primetio njihove kuće. Kupci su novac ostavljali ispod kamenice, krajevi banknota su lepršali.

DOK SE NATIRE TESTO. Veče pred moj povratak, domaćin se ponudio da mi pokaže nešto što sasvim sigurno nikada ranije nisam imao prilike da vidim. Tako je kazao. Sa zagonetnim smeškom. Uopšte nije bio kasni noćni čas, ali se već odavno smrklo, čime se i odlikuje zimski period godine, kada tamošnja obdanica traje svega nekoliko časova, onespokojavajuće kratko. Zato i upitah da li je to nešto daleko. „O, da, veoma, veoma daleko…“, odgovorio je on. „Tu je, van grada, na oko pola časa vožnje… Stižemo da se vratimo na večeru. Taman dok moja supruga ispeče hleb. Upravo natire testo.“