Zašto volimo božićne filmove

Da se odmah na početku razumemo, iako može da zaliči, ovo nikako nije priča o tome da morate da budete srećni – ni za praznike niti ikada kada vam do sreće nije. Normalno je i očekivano da imamo teške i nenasmejive dane, kao što je očekivano da nam praznici budu stresni, a nekome i posebno teški i tužni. Ima na ovom portalu puno lepih i Velikih priča na temu zašto je imperativ sreće nezdrava i, možemo slobodno reći, nesrećna stvar. Takođe, imamo priču i podkast o tome kako je moguće, pa čak i verovatno da ne volimo praznike. Stoga, umesto da ponavljam te priče, ja bih ispričala jednu „s druge strane” – zašto ih i kako volimo, tačnije zašto volim(o) božićne filmove i sav taj novogodišnji kolorit. Čisto za slučaj da se neko eto i to pitao 🙂

Pošto inače nisam fan predvidljivih filmova sa, u psihološkom smislu, stereotipno oslikanim likovima, i sama sam sebi postavila pitanje iz naslova. Pitala sam se i kako to da me ovde ne nervira to što unapred znaš koja će i kakva priča da bude, ko će da bude nerealno dobar pozitivac, a ko negativac? Kako to da mi ne smeta što unapred znaš da će da se zaljube oni koji se inače ne slažu, onaj jedan što voli i onaj što prezire praznike? Kako ne umara izvesnost toga da će petnaestak minuta pred kraj da se pojavi prepreka njihovoj ljubavi u vidu otkrivene tajne (da on ili ona radi za suparničku stranu, da nije taj ili ta koja se izdaje da jeste i sl.) ili trenutnog (a po svemu neodgovarajućeg) partnera ili partnerke? Nije da mi sve to nije upalo u oči i malo pokvarilo utisak, ali moram da kažem da mi nije „srušilo Sneška”. Nekada mi je čak i prijalo, jer kada znaš šta će se desiti i kako će priča teći, kada imaš sigurnost „happy end-a”, možeš da isključiš um i samo uživaš u čaroliji. Upravo to isključivanje uma, ta „necelebralnost” božićnih filmova može biti i prva dobit od njih. Koliko često imamo priliku da ne mislimo i samo svedočimo i budemo prisutni u nečijem lepom „kitimo jelku, pečemo kolačiće” trenutku? S druge strane, mnogi vole božićne filmove i upravo zbog predvidljivosti. U ovom haotičnom, „ne znaš šta nosi dan, šta noć” životu, poznavanje priče i izvesnost srećnog kraja daje neki osećaj kontrole, mir, lakoću i preko potrebnu nadu. Možda nije realno, ali je lepo. Možda je sve to samo bajka, ali uz horor priče koje slušamo i živimo, doza bajke stvarno dođe kao terapija.