Zašto su prva i poslednja svađa uglavnom iste?

Parovi na terapiju donesu problem sa kojim se trenutno suočavaju, a koji se naravno ispoljio u poslednjoj svađi zbog koje su pomislili – ovo ovako više ne ide. Kada iz te poslednje krenemo unazad i stignemo do prve svađe, uglavnom shvatimo da je bila veoma slična. Možda nije imala identični sadržaj, ali je imala istu suštinu. A ta suština provlačila se, manje ili više primetno, tokom meseci i godina, neobrađena, a eskalirala je u poslednjem okršaju kada su obe strane već iscrpljene do nezadovoljstva koje nisu ni primetile da sakupljaju.

Prve svađe dešavaju se uglavnom nakon nekoliko meseci veze i predstavljaju dobar pokazatelj njene perspektive. John Gottman, istraživač partnerskih odnosa, upravo se time bavio – utvrđivanjem pravilnosti u partnerskim odnosima i na osnovu toga razvio metodologiju kojom sa sigurnošću od 90 odsto može da predvidi da li će par ostati zajedno u zavisnosti od toga kako se svađaju. On govori o četiri jahača apokalipse koji se javljaju u konfliktima i opasni su po partnerski odnos više nego sam sadržaj svađe, a to su: kritizerstvo, prezir, defanzivnost i zaleđenost.

Kritizerstvo je svima poznato i razlikuje se od konstruktivne kritike po tome što nema funkciju da omogući korisnu povratnu informaciju, već cilja isključivo da povredi.

“Ti si hladna, nezainteresovana.” “Ti nikad ne uradiš ono što treba.” “Ti si kreten.”

Besne rečenice koje zaustavljaju konstruktivan dijalog i podstiču eskalaciju konflikta.

Prezir se, s druge strane, može izražavati i grubim rečima, ali će se pre manifestovati ubojitom neverbalnom komunikacijom kao što je prevrtanje očima, pogled pun besa, cinični osmeh uz odmahivanje rukom ili beznadežni uzdah i pogled u drugom pravcu.

Defanzivnost ili zauzimanje odbrambenog stava za razliku od prethodna dva vraća fokus na sebe, ali na disfunkcionalan način. “Sve sam uradila za tebe, a ti mi ovako vraćaš”, tipičan je primer defanzivnosti koji drugu stranu stavlja u poziciju negativca preuzimanjem pozicije žrtve.