Zašto se neki ljudi stalno izvinjavaju?

Čovek koji živi u neslobodi, strahu od tuđe reakcije, koji se oseća kao “slon u staklari”. Čovek koji od svitanja do sumraka strahuje od svakog svog koraka, tuđeg prekora i ljutnje. Taj je čovek napet, zabrinut i nesiguran. Pomalo uštogljen, kao da nema kud. Možda i nazire odakle potiče ta neprijatnost, ali ne zna šta će s tim. To je čovek koji “prosto tako” komunicira sa drugima. Neće njemu pasti na pamet da umor, glavobolja, stomačni bolovi ili možda problemi sa spavanjem imaju veze sa, reklo bi se, (pre)izraženom “pristojnosti”. Šta je problem? Samo je govorio “Izvini”!

I tako, ko zna koliko puta.

Ima ljudi koji se izvinjavaju preventivno. I kad treba, i kad ne treba; i konobaru pre no što išta poruče, i šalteruši, pre no što bojažljivo promile glavu kroz šalter, iako su uredno pripremili sve papire, nigde ne kasne i nikog ne prekidaju. Nije ovo retka pojava, gotovo da je fenomenoloških razmera, jer – ko ne zna bar jednog takvog?

Ovakvo ponašanje manifestuje se kroz učestalo traženje potvrde ili prihvatanja od strane drugih, čak i kada to nije potrebno ili kada osoba nije učinila ništa što drugima krši granice. Kako objašnjava psihoterapeutkinja Nada Marjanović, praćeno je čestim pominjanjem reči “izvini” onda kada nije situaciono odgovarajuća. To podrazumeva niz situacija, bilo to izvinjavanje za stvari koje nisu greške te osobe (npr. “Izvini što nisam brža”, “Izvini ako sam dosadna”); izvinjavanje kao uvod za traženje željenog (npr. “Izvini, mogu li da te pitam…” umesto direktnog zahteva); manipulativna, automatska upotreba reči “izvini” bez prave empatije ili prihvatanja odgovornosti; izvinjavanje za izražavanje mišljenja ili ponavljano izvinjavanje nakon što je već rečeno da je sve u redu.