U jednoj drevnoj kineskoj priči, starac koji je znao da mu se bliži kraj, otišao je do mudraca, sa molbom da mu ovaj otkrije kako izgledaju raj i pakao. Mudrac je pristao, i odveo ga dugom nepoznatom stazom, daleko van sela do jedne velike kuće s mnogo soba. Kada su ušli, starac je primetio mnoštvo ljudi, s velikim stolovima, prepunim hrane. Ljudi su na njegovo iznenađenje bili izgladneli, iznureni, mršavi, a primetio je da su u rukama držali džinovske štapiće za jelo, duge tri metra. Shvatio je da se našao u paklu. “Pokaži mi sada kako izgleda raj.” Mudrac je pristao i odveo ga je dalje stazom, do druge velike kuće. Tamo je takođe bilo mnogo ljudi, ali tamo su svi bili srećni i siti, a držali su isto tako duge štapiće za jelo, neupotrebljive. To je zbunilo starca: pa kako su oni uspevali da jedu, kako su siti i srećni? Mudrac mu je mirno odgovorio: “U raju ljudi hrane jedni druge.”
Šta je (jedno) naravoučenije ove priče?
Često se kaže da pripadnost započinje rođenjem i da imamo urođenu motivaciju da se povezujemo s drugima, i da je ona duboko ukorenjena u našem biološkom sastavu. Kada nema toga, kada smo isključeni, kada nema saradnje i kada nema osećaja povezanosti, kada nema suštine pripadnosti, a to je spremnost na zajedništvo, zajednički rad, međusobno pomaganje i veštine da se to realizuje, javlja se otuđenost. Ili osećaj odbačenosti. O tome, navodeći i ovaj primer, u knjizi “Psihologija pripadnosti: da li smo rođeni da pripadamo” (Psihopolis, 2021) piše Keli-En Alen, psiholog, doktor nauka, autorka koja se dvadeset godina bavi izučavanjem pripadnosti.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
