Vikend sam provela u Novom Sadu, a subotu, prvi novembar, zajedno sa više od sto hiljada ljudi, na ulici. Svi koji smo bili tamo, bili smo na istom mestu, ali iako smo svi bili na komemoraciji, nismo svi učestvovali u identičnoj emociji, čak ni u istom sećanju.
Dok smo se lagano kretali ka Železničkoj stanici, razgovarali smo o prvom novembru prošle godine i kako smo reagovali kad smo saznali za vest da se nadstrešnica srušila. Ljudi oko mene imali su jasna sećanja na to gde su bili kad su čuli da se nesreća dogodila. Ja nemam i ne znam gde sam bila. Jedino čega se, kao kroz maglu, sećam, to je da sam, dok sam vrtela informacije na telefonu krajičkom oka videla naslov da se nešto strašno desilo u Novom Sadu. Nisam zastala na tom naslovu. Pomislila sam nešto tipa: „Ne opet neki užas, ne mogu stvarno…”, i nastavila da skrolujem dalje.
Tek kasnije sam verovatno saznala sve, ali ne sećam se kako, jer nema početne snažne emocije koju su drugi ljudi doživeli. Ono čega se jasno sećam jeste prvi protest povodom tragedije, ispred stare Železničke stanice u Beogradu. Izlazeći iz kuće pomislila sam kako će sad da izađe čitav grad i koliko sam očajna bila kad sam shvatila da nas se oko žira Stefana Nemanje okupila tek šačica.
Zašto su ova moja sećanja važna bilo kome osim meni?
Zato što govore o različitim načinima na koje obrađujemo prošlost. Istu priču, neko drugi obradio je potpuno drugačije, ali to je ne čini ni manje istinitom ni manje važnom. Kad se nađemo na putu do Železničke stanice prvog novembra, nije ključno ko je kako doživeo prvi momenat kada je saznao niti koliko je i kako tugovao. Važan je princip oko koga smo se okupili, jer se oko pojedinačnih detalja svakako nećemo dogovoriti.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
