Tekst koji je objavio The Atlantic za Velike priče priredila je Zorica Marković.
Pol Sezan je oduvek znao da želi da bude umetnik. Otac ga je primorao da upiše prava, ali se posle samo dve (neuspešne) godine ispisao. Godine 1861, kada je imao 22, otputovao je u Pariz da ostvari svoje umetničke snove, ali ga je čuvena Akademija likovne umetnosti odbila; mučio se kao slikar, i povukao se u svoj rodni grad na jugu Francuske, gde je radio kao službenik u očevoj banci.
Sledeće godine se vratio u Pariz, i ponovo bio odbijen na Akademiji. Njegove slike odbijao je čuveni Salon (zvanična izložba koju podržava francuska država), i to pet godina zaredom (od 1864. do 1869). Uporno je nastavljao da im šalje slike do 1882, ali nijednu nisu prihvatili. Priključio se impresionistima, kojima su mnoga dela bila odbijana, ali uskoro je prestao da izlaže i kod njih.
Bio je obeshrabren, u srednjim godinama. “Po ovom pitanju moram da vam kažem da su brojna dela kojima sam se posvetio dala samo negativne rezultate, i plašeći se kritike koja je isuviše opravdana, odlučio da radim u tišini, do dana kada bi trebalo da se osećam sposobnim da teorijski branim rezultate svojih poduhvata”, napisao je Sezan prijatelju.
U godinama koje su vrhunac za mnoge umetnike, uključujući i neke od Sezanovih istaknutih savremenika, između 46 i 56, on nije izložio nijedno delo.
Kada je Sezan imao 47, 1886, proslavljeni pisac Emil Zola, inače umetnikov najbliži prijatelj još od adolescentskih dana, objavio je delo “Rad”. Priča je o dvojici mladića, jedan od njih izrasta u slavnog pisca, a drugi odrasta u propalog slikara i izvrši samoubistvo. Lik slikara je, bar delimično, bio zasnovan na Sezanu. (“Odrastao sam skoro u istoj kolevci kao i moj prijatelj, moj brat, Pol Sezan”, pisaće Zola kasnije u francuskim novinama, “u kojima tek danas počinje da se shvata da dodiri genija velikog slikara nestaju”). Po objavljivanju romana, Zola je poslao kopiju Sezanu, koji mu je odgovorio kratko i uljudno. Nakon toga su retko razgovarali.
Stvari su počele da se menjaju 1895, kada je Sezan imao 56, i svoju prvu samostalnu izložbu. Dve godine kasnije, jednu od njegovih slika otkupio je muzej u Berlinu, što je prvi put da je neki muzej pokazao takvo interesovanje za njegov rad. Kada je imao 60 godina, njegove slike su počele da se prodaju, ali za daleko nižu cenu od onih za dela Manea ili Renoara. Ubrzo je postao slavan, poštovan. Kolege umetnici odavali su mu priznanje, odlazili da gledaju njegov rad.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
