Mnogi ovih dana čeznu za odmorom. Tako je to u ovo doba godine. Na letnji odmor, kao i na novogodišnje praznike, gledamo kao na cilj na kraju maratona. Približavamo mu se polako i čeznemo za osećanjem olakšanja i okrepljenja nakon dugog i napornog rada. Ipak postoje ljudi, koji umesto da cilju lagano priđu, troše i poslednje atome snage za sprint kako bi kroz zamišljenu traku na kraju trijumfalno prošli. Oni u danima pred odmor zatrpavaju svoje kalendare obavezama i sastancima, obavljaju finalne radnje sa velikom tenzijom i doživljavaju, i šire oko sebe, osećaj kao da se bliži smak sveta. Odmor je nagrada za dobro obavljen posao, misle oni. Dozvoljen je tek kad smo sve završili i kad smo za sobom ostavili savršeni red. Odmor mora da se zasluži.
Često to čujemo sa različitih strana, ”zasluženi odmor”. Ali odmor nije nešto što se dobija po zasluzi, odmor je pravo i elementarna ljudska potreba. Kad racionalno mislimo o tome, svi bismo se složili, zar ne? Zašto je onda nekim ljudima teško da u to zaista i poveruju?
On je lenština, rekla mi je prijateljica za zajedničkog poznanika, koji veoma ceni svoje slobodno vreme. Kao i mnogi ljudi kojima posao nije najbitnija stvar u životu, on otvoreno kaže da ne želi da radi puno, želi da ima slobodno vreme, da se odmara i bavi se stvarima koje ga zanimaju. Voli i svoj posao i dobro ga radi, ali odbija da na njemu ostaje duže nego što je propisano i nema osećaj griže savesti ako danas nije završio baš sve što je bilo planirano. Ako nije bilo baš važno.
E u toj poslednjoj rečenici leži kvaka 22, jer tu je razlika između ljudi koji moraju da zasluže odmor i onih koji ga doživljavaju kao pravo i potrebu.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
