Zamislite da se družite sa osobom koja čvrsto veruje da joj život zavisi od toga koliko se dopada drugima. Vođena je idejom da mora biti prihvaćena od drugih i ako u tome ne uspe to je dokaz da ne vredi kao ljudsko biće. Šta mislite, kako se ponaša neko ko razmišlja na ovaj način? Verovatno je sklona agresivnom ili snishodljivom ponašanju, možda će da se složi sa svim što vi govorite, a onda već sutra da se složi sa potpuno suprotnim stvarima koje govori neko drugi. Moguće je da je veoma napeta u komunikaciji i da teško izražava ono što stvarno misli. Da li vam se dopada ponašanje ove osobe?
Zamislite sada potpuno drugo uverenje: “Želim da se dopadnem drugima ali znam da to neće uvek biti slučaj i da sam uprkos tome ja kao osoba i dalje okej.” Kako se osoba koja razmišlja na ovaj način ponaša? Verovatno kaže šta misli, hrabra je da iznese mišljenje koje je suprotno od onoga što misle drugi. Spontana je i iskrena, jednom rečju autentična. Koliko vam se ona dopada? Verovatno više nego ona prva.
Zar nije to pravi paradoks da je veća šansa da ćemo se drugima dopasti onda kada dozvolimo sebi da u tome nećemo uspeti i kada sebe uprkos tome i dalje prihvatamo? To zovem paradoksom uspeha – u većini stvari u životu uspevamo onda kada smo dozvolili mogućnost neuspeha. Isto važi i za odnose sa drugima.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
