Tog jutra obe su dobile dugo čekano unapređenje. Među njima nema razlike u kvalitetu i stručnosti, dobro i vredno rade svoj posao godinama. Međutim, razlikovala ih je reakcija. Jedna je bila srećna i ponosna postignućem, a druga… kao da se ništa nije desilo. Onda je sebi rekla – moram bolje.
Počela je više da radi misleći da dosadašnji tempo nije dovoljan, osećajući negde duboko u sebi da sada mora da bude svega više, da bude sve brže i bolje. Nije zastala ni na trenutak da oda priznanje sebi i uživa u uspehu. Ubrzo ju je stigao burnout, ali to sada nije tema. Biće, kada potraži pomoć.
Postoji pozitivni perfekcionizam (prva devojka) i negativni ili maladaptivni perfekcionizam (druga devojka). Mnogi žive u iluziji da je perfekcionizam po sebi “zlo” koje je vesnik mentalnih problema i raspada odnosa sa drugima (i sobom), ali nije baš tako. U svom pozitivnom svetlu, on može doprineti ličnom blagostanju, jer se po postizanju uspeha za kojim teže, ljudi osećaju srećno, ponosno, zadovoljno. Da, svedočimo i njegovoj tamnoj strani za koju mnogi slobodno ocenjuju da je sve većih razmera. U toj minus fazi uglavnom nema onog ko se dobro proveo. To se vidi na primeru ljudi kojima ništa nije dovoljno dobro, za koje sve može bolje i koje prati osećaj da je savršenstvo tu, odmah iza ugla.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
