Zašto je ljubav u detinjstvu toliko bitna?

„Pričaj mi o svom detinjstvu” jedna je od onih izlizanih, ali suštinski tačnih poštapalica koje se vezuju za psihologiju i psihoterapiju. Recimo, kažeš nekome da ideš na psihoterapiju, pa ti taj neko kaže tu rečenicu ili eventualno varijaciju na temu tipa „Kakav odnos ste imali s majkom?”. Ponekad (mada ređe) i sa ocem. To koliko smo skloni da u odnosima s roditeljima nalazimo objašnjenja za neka svoja sadašnja ponašanja uveliko je postalo stvar ne samo svakodnevnog govora već i popularne kulture. I hvala svim bogovima da je tako jer je ovo jedna od onih „kako mali Perica zamišlja psihologiju” stvari koje su zapravo — tačne.

Priče iz detinjstva posebno su zanimljive ako ih slušamo ili čitamo u kontekstu biografija određenih ljudi. Na primer, nikada neće prestati da me fascinira činjenica da je veliki broj serijskih ubica imao problematično detinjstvo u smislu da su bili zanemarivani i/ili zlostavljani. Ne svi, naravno, ali nezanemarljivo veliki broj. Isto kao što ne izrastu sva zlostavljana deca u serijske ubice, tako ni sve serijske ubice nisu zlostavljane u detinjstvu. Određeni trendovi postoje, ali oni nisu nikakva prava linija, datost ili neumoljiva uzrok-posledica veza.

„Znaj da si voljen”

Baš zato mi se srce slomilo dok sam, pre koju nedelju, bila negde na pola sezone serije „Bodies”. Jer baš negde na pola shvatiš da je glavni zlikovac Ilajas Meniks u ovoj seriji zapravo jedan nevoljeni dečak kog nije mrzelo (sad slede spojleri, pokrij oči rukom ako treba) da se vrati kroz vreme i osnuje svoj kult kako bi uspeo da stvori nekakvu tehnokratsko-orvelovsku diktaturu na čijem čelu je, naravno, on. Ono što mi je bilo srceslamajuće jeste činjenica da se njegova sekta pozdravlja sa „Know you are loved” („Znaj da si voljen”), a glavni brending te distopije koju je kreirao je akronim istog tog pozdrava — KYAL.