Zaljubljenost je divna stvar. Jedina droga koja je legalna, besplatna i traje prilično dugo. Samo prisustvo druge osobe iz nekog razloga pokreće lučenje hormona, koji izazivaju prijatnost i potrebu za vezivanjem a smanjuju strah i sposobnost kritičkog mišljenja. Ako to nije magija, ne znam šta je!

Zato je verovatno i u redu što postoji Dan zaljubljenih. Ili bi bilo u redu, kada bi stvarno bio praznik ovog sjajnog fenomena, ali nije, jer se ne zove „Dan zaljubljivanja“, ili zaljubljenosti, već Dan zaljubljenih. U prevodu, dan onih srećnika koji su baš u tom trenutku pod dejstvom droge. A šta je sa svima ostalima? Oni na taj dan treba samo da se osećaju kao da im u još jednoj oblasti u životu nije uspelo.

Kad kažem ostali, mislim ne samo na ljude koji trenutno nemaju partnera već i na one koji su u dugotrajnim vezama i pitaju se gde je nestala zaljubljenost, na one koji su u procesu izlaska iz veze, one koji upravo pate jer ih je neko ostavio. U problemu su čak i zaljubljeni. Oni u svežim vezama kojima leptirići u stomaku uveliko rade, ali ne znaju šta druga strana misli povodom perspektive njihovog odnosa, pa ne smeju da predlože viđanje 14. februara. Kao i oni koji su obznanili svoj zaljubljeni status, ali ne znaju šta njihov partner ili partnerka očekuje tog dana, i pitaju se da li je dovoljan plišani meda koji drži srce ili je potrebna sto jedna ruža i verenički prsten.

Dan zaljubljenih ili „Dan zagubljenih“, kako ga je nazvao moj duhoviti prijatelj, izgleda zaista predstavlja veći izazov nego što bi se reklo za jedan veseli praznik uokviren srcima. Ovaj tekst je zato posvećen „zagubljenima“ iliti svim ljudima koji nisu oduševljeni što je 14. februar stigao tako brzo ove godine.

Ali da krenemo redom.