Kad sam bila mala, nije mi bilo baš jasno zašto pevačice moraju da budu lepe i zgodne i zašto moraju da nose kratke šortsiće i štikle. Bila sam u miru sa time da treba lepo da se obučeš kad ideš negde u javnost, a o važnosti oblačenja čiste potkošulje kad te vode kod lekara da i ne govorim. Ono što mi tada nije bilo jasno jeste zašto je bitno da li je pevačica lepa i zgodna, kad je ona pevačica, dakle neko ko se bavi pevanjem. Zar ne bi njen glas trebalo da je najbitniji, a ne izgled?

Danas, nažalost, znam odgovor na ovo pitanje. Zapravo, situacija je još gora nego što je bila u (stara dobra) vremena kad mi ništa nije bilo jasno. Očekivanja od toga da izgledamo savršeno ne stavljaju se više samo pred pevačice, već pred sve žene, a bogami i muškarce. Njima se, naravno, više oprašta, ali niko suštinski nije pošteđen te društvene tiranije na kojoj su veoma zahvalni svi ti stvarni i priučeni wellness/fitness/štagod stručnjaci, klinike za estetsku hirurgiju i svi oni koji su spremno zajahali taj voz vrlo opasnog huka: huka koji poručuje da vrediš kao ljudsko biće samo ako si lepa i zgodna, ako si najbolja verzija sebe, pri čemu se to, naravno, primarno odnosi na to kako izgledaš.