Koliko ste puta u životu čuli rečenicu „moraš da budeš jak/jaka“? Koliko puta ste je sami sebi izgovorili? Koliko puta vas je to stvarno ojačalo i pokrenulo, a koliko puta vam je samo „zasolilo ranu“ nezdravim količinama stida, krivice, samokritike i dodatnog bola? Ajmo dalje… Koliko ste puta čuli ono da „jaki ljudi mogu sve sami“ i da je tražiti pomoć ili se požaliti detinjasto/nezrelo nalik na „neku babu, tinejdžerku ili seka persu“? Jer, kao što smo toliko puta čuli, „pravi muškarci ne plaču“ jednako koliko fine i (seksualno) zadovoljne žene ne dižu glas i ne besne? Koliko puta ste se nekome požalili i bili ućutkani onom čuvenom „šta se sve ljudima dešava, nemaš ti pojma koliko si srećan“ ili tome sličnom „ćuti, ne huli na Boga nego budi zahvalan na svemu što imaš“? Koliko puta ste čuli i da jaki ljudi samo ustanu, otresu prašinu i samo „piče“ napred „podignite glave i kao da se ništa nije desilo“? I finalno, koliko puta ste čuli da je nekome muka od tih „sa zapada uvezenih psiholoških gluposti i novotarija“ koje kažu da je snaga baš u ranjivosti, da je okej da plačemo i tome slično? Eto meni, pre neki dan, doktor reče da niko ne bi imao problem (niti išao kod psihologa) da su ljudi samo nastavili da ustaju u pet i da kopaju. Sve je to (misli se na traženje pomoći u nošenju sa problemima), kaže on, posledica dokonosti i razmaženosti. To mi kaže doktor koji svakodnevno sreće i ljude sa ozbiljno teškim pričama; doktor od koga je, neposredno pre toga, pacijentkinja koja je dobila vest da nije dobro izašla u suzama.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
