Krene, obično, sa onim porukama odštampanim na šoljama koje se prodaju u pothodnicima, tipa „Budi svoj”, „Misli svojom glavom” i slične stvari koje možda lepo zvuče, ali ako se zapitaš o njihovom značenju, verovatno će te zaboleti glava. I zato čovečanstvo uradi ono u čemu je šampion, a to je – ne zapita se o značenju, nego nastavi da mantra, nadajući se da je to dovoljno. Fora je u tome da nije. Ako hoćeš da budeš svoj, šta to stvarno znači? I da li je to, u današnjem svetu, uopšte moguće?
Možemo li biti svoji dok živimo okruženi zahtevima realnog sveta oko nas? Na primer, neki od takvih zahteva su da plaćamo porez, struju i slične neprijatnosti. Postoji i gomila drugih, manje eksplicitnih od ovih: da se ljubazno javimo komšijama u prolazu, da se lepo ponašamo u gradskom prevozu i slično. Jasno je, naravno, da se tih nepisanih, ali realnih pravila ne pridržava baš svaki ljudski primerak, ali držimo se sad ove većine koja, ipak, može da se nagura pod kišobran normalnosti.
Kad pogledamo životni put prosečne osobe (ma šta to, zaboga, značilo), vidimo da je on, u našoj kulturi, prilično zacrtan. Zna se: detinjstvo, pa škola, pa posao, pa brak i deca, pa unuci, pa čekaš smrt. I to je to. Što uopšte nije problematično ako su to nečije stvarne, istinske želje. Problem nastaje što se svako skretanje sa ove putanje smatra odstupanjem od onog što je normalno i očekivano. I onda – a ovaj majndfak mi je omiljen – treba da ideš utabanom stazom, jer samo tako možeš da budeš „normalan”, ali nemoj da zaboraviš i da „budeš svoj” i da „misliš svojom glavom”.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
