Da li ste čuli za onu čuvenu rečenicu “krv nije voda”? Svodi se na ideju da moramo da poštujemo svoje srodnike, da čuvamo odnose sa njima, naročito ako su nam to roditelji, braća ili sestre. Nebrojeno puta sam čula od svojih klijenata i klijentkinja kako ih ljudi iz okruženja savetuju da oproste svojim roditeljima koji su ih zanemarili ili zlostavljali u detinjstvu, da u tome leži njihov mir i da jedino kroz oproštaj mogu da nastave dalje sa svojim životom. “Nemoj tako, to ti je otac”, “Ti bar imaš majku, šta je sa decom koja su odrasla bez nje?”, itd.
Usuđujem se dovedem u pitanje ovu postavku i da predložim jednu sasvim drugu tezu. Šta ako naš mir leži u tome da ne oprostimo? Šta ako želimo da stvari zovemo pravim imenom? Da kažemo da nismo imali dovoljno dobre roditelje, da su nas zanemarili, zapostavili, povredili, doveli u opasne situacije? Šta ako želimo da ostanemo odlučni u tome da ne zaslužuju drugu, treću, četvrtu šansu? Možda smo spremni da prestanemo da dokazujemo svoju vrednost onima koji je nikada neće videti.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate ili probajte besplatno mesec dana.
Već imate nalog? Ulogujte se
