Nasilje nad nastavnicima uvek je nasilje i nad decom

U ovim našim krajevima vest da je neko bio žrtva nasilja skoro pa da više i nije vest. Nakratko se (ne znam zašto) iznenadimo, napišemo uz kafu po koji „za” ili „protiv” komentar i nastavimo dalje. Nas stručnjake pozovu da prokomentarišemo, mi uglas ponovimo koliko je to štetno i loše, pozovemo na prevenciju i promene i onda i mi nastavimo dalje. Jer te prevencije i tih promena nema. Oni koji treba da čuju, ne čuju (ili se prave da ne čuju). Čuju i podrže oni koji ionako već i sami to isto misle, tako da na kraju sve ostaje „već viđeno” i na istome do sledećeg slučaja i sledeće „nasilje priče”.

Imajući sve to u vidu iskreno se pitam „a čemu sada onda opet i ova moja priča”. U mojoj glavi ona nema titulu „Velike” već pre neke „već ispričane” priče. „Pobogu, Tijana, nisi li već pisala priču o reagovanju na femicid i nasilje nad ženama? Nisi li već X tribina i razgovora na ovu temu organizovala? Dosadila si i Bogu i narodu i stvarno više nema poente”, dosta ubedljivo govori moj unutrašnji kritičar. Dok ga slušam, u sebi, klimam glavom i mislim se „nije da nije u pravu”. Ipak, na samu pomisao da odustanem od daljih akcija i priča osećam preplavljujuću bespomoćnost i strah. Osećam da sam se predala i istog trena jasno osećam i da ja tu predaju, bespomoćnost i strah ne mogu da prihvatim. Osećam kako se budi otpor i čujem dobro mi poznato „ne možemo da odustanemo, moramo nešto da uradimo, moramo da se borimo za bolje i zdravije društvo. Imperije su padale, sistemi vrednosti su se menjali, dobro jeste pobeđivalo. Dobro mora da pobedi”.

Shvatili ste već da je inspiracija opet bila neko nasilje. Ovaj put je to bila činjenica da su u Beogradu, u jednom danu, od strane roditelja, ozbiljno pretučene i povređene jedna nastavnica i jedna učiteljica. Kao da sve ovo nije dovoljno strašno i dramatično, prosvetne radnice su, uz ozbiljne telesne povrede, dobile i vređanje, pretnje porodici, bukvalno pljuvanje i u našem društvu sve prisutnije „znaš ti bre ko sam ja”. Pošto ovo nije tekst o ta dva incidenta, neću da ulazim u to šta je prethodilo nasilju. Neću da ulazim ni u to da li su se nastavnica i učiteljica negde o tu decu ogrešile i pogrešile. Neću jer ne znam, a ne može i ne sme iz medija da se zaključuje i tumači. I još važnije, neću jer šta god da su uradile, sem ukoliko je nužna samoodbrana, za nasilje nema opravdanja. Tako kaže zakon, tako kaže zdrav razum, tako kaže bazična socijalizacija.

Iako je to verovatno, iz prethodnih poglavlja, tako delovalo, zapravo neću direktno da pričam ni o nasilju. Pričaću o tome koliko je ovo što se desilo (i dešava) štetno po decu. Po tu istu decu koju mislimo da branimo. Pisaću o tome kako to frustrira i ugrožava njihove bazične potrebe, čime direktno ugrožava i njih. O toj deci jer ona u svemu ovome obično ostanu zaboravljena i nevidljiva, iako finalno, uvek na njima ostane da plate i plaćaju ceh.

Počeću od toga šta su bazične potrebe. Za početak da podvučemo to da bazične potrebe nisu isto što i želje. Želje stičemo i razvijamo, obično su vezane za vrednosti te su raznolike i različite. Ukoliko ne ispunimo želje, osećamo nezadovoljstvo, stres i frustraciju. Za razliku od njih, bazične potrebe su urođene, univerzalne, prisutne i vidljive u svim kulturama. Ukoliko su nam bazične potrebe većinski nezadovoljene, vrlo je verovatno da će nam i fizičko i mentalno zdravlje biti pod rizikom.  Istraživanja pokazuju da frustracija bazičnih potreba dovodi do pogoršanja psihološkog i porodičnog funkcionisanja, kao i negativnog uticaja na funkcionisanje mozga i tela. Zato kažemo da su ovo i bazične potrebe i potrebe!