Koliko ličimo na svoje roditelje?

Odrastamo i zasnivamo porodicu sa, bar okvirnim, konceptom u glavi kako bismo voleli da naša porodica izgleda. Nekad imamo definisane stavke kako ćemo se ponašati, kako organizovati, šta nikako nećemo raditi, a nekada su to samo obrisi. Neko želi da njegova porodica i njegov život bude baš isti kao što su njegovi roditelji organizovali, i da odgaja i vaspitava decu na sličan način, a neko da baš bude totalno drugačije. Neki su ponosni na dugovečan brak svojih roditelja i žele da i oni imaju takvu povezanost i zlatnu svadbu, a neko se ježi na pomisao da njegov brak izgleda kao brak njegovih roditelja.

Nekada nam se ucrtaju „greške” naših roditelja i brojne situacije kojima smo prisustvovali a da to nismo želeli. Pamteći taj osećaj ne želimo da neke stvari ponovimo na našoj deci, ne želimo da se taj osećaj vrati, ne želimo da preuzmemo ulogu koja nam se ne sviđa. A onda, kada se život zavrti, i svašta se desi, uhvatimo sebe kako izgovaramo reči koje smo se zakleli da nećemo nikada reći – „moraš to da uradiš jer mi smo ti roditelji”, „dok si pod mojim krovom, ima da me slušaš”, „jesi li glup/glupa ili lud/luda”, „ako ponovim još jednom, ima da vidiš šta će da bude”, „jesmo li mi tebe pravili ili ti nas”… I nekada odmah prepoznamo odjek reči i ponavljani scenario i kajemo se, a nekada opravdavamo (i svoje roditelje i sebe) i pozivamo se na stres, roditeljstvo, život. I u tim momentima prepoznavanja, u razgovoru sa prijateljima, partnerima, terapeutom često se čuje rečenica – „ne verujem da se ponašam isto kao moja mama/tata”, „mislila sam da to nikad neću reći”, „baš ono što nisam voleo/volela sada ja radim”.